Казуо Ишигуро, потомак самурајске породице из
Нагасакија, рођен 1954. године, још као дете се са родитељима обрео у
Енглеској, која му је и данас пребивалиште. Наводи се да је он британски
романописац, а писац књиге Остаци дана то свакако и јесте. Ипак уколико се одлучите да читате
књигу Нејасан поглед на брегове или Сликар пролазног света видећете да је
апсолутно у питању јапански писац. Са треће стране јавиће се у вама орвеловски
осећај када читате Не дај ми никада да одем, кафкијански када читате Неутешни
или андерсеновски док прелиставате Закопани џин. А то све јесте и главни
квалитет овог писца плаве крви, одмереног и интригантног, та његова
разноврсност у темама, стиловима, та моћ преображаја, а са друге стране типично
његова оригиналност која вас не доводи у недоумицу да га помешате са неким
другим писцем јер одмах погађате, да то је Ишигуро. Са само седам романа (пишем
само јер бих волео да их је много више) добитник је и Букерове (1989. године,
књига Остаци дана) и Нобелове награде (2017.). У својим делима бави се људском
психом, потребом за искупљењем и његови јунаци су, иако често и не тако криви,
зато што представљају минорни тас на ваги живота, напросто Неутешни. А желите ли да
волите Ишигура немојте почети читање његових дела са неутешним јунацима ове
његове књиге, учините то радије са Ноктурном или Сликаром пролазног света, јер
за ову књигу је потребна чврста љубав према Ишигуру, поверење у приповедачку
моћ мајстора и сазнање да ће се лавиринт расплести и довести вас до пријатног
ужитка. У питању је књига која је тражила време и код критичара јер су је у
првом трену узели на нож, са лошим критикама и лако изреченим осудама. Временом
кроз књигу су се почели помаљати слојеви вишезначности и мишљење о књизи је
почело да се мења. Ово је књига ни о чему у једном европском граду у коме свој
концерт треба да одржи господин Рајдер, врсни пијаниста коме се сви диве, кога
сви препознају, коме се сви поверавају, сви очекују од њега нешто, али и који
га не препознају када им се то ћефне, радују или љуте у складу са потребама и
коме апсолутно не дају никакве назнаке о чему се ту у ствари ради и шта они у
ствари од њега очекују. Он је могућа утеха за њихову неутешност, за њихове
сукобе, малограђанштину, неиспуњене снове или ускраћене потребе. Рајдер је ту
да буде део грађанског догађаја који је градска сива еминенција организовала да
би поништила евидентан социјални пад чији разлог је непознат али знамо да утиче
на доминантни осећај неутешности и незадовољстава код свих људи тог града. Сви
покушавају да поврате прошли начин живота, али у свој својој жељи нити могу
тачно да се сете тог старог начина живота нити могу да га поврате. Он је ту да
их саветује, подржава, да се креће међу њима док га они одсутно чекају, понекад
и предуго, као кроз снове пуне замарајуће магле која ретко открије значење у
виду присећања, али опет се након тога густо спусти и замагли сваку могућност
разрешења. Време као да стоји у појединим тренуцима, тако да се Рајдер налази у
веома кратком периоду са више ликова, и одлази на међусобно удаљена места, али
време једноставно не тече за његове саговорнике, који се укључују у поновне
дијалоге као да се Рајдер није ни померао од њих. Друштво које стоји пред нама
је пуно подела, политичких и друштвених, малограђанске борбе за превласт,
ликови су емоционално несигурни што доводи до сукоба и промена расположења,
стално нам преко Рајдера презентују сопствене проблеме и као укупан збир свих
елемената доводе нас до свеприсутне околине у којој се тако често налазимо и
видимо сличне неутешне људе са сличним неутешним проблемима, који живе у
сличном и маглом обасутом нелогичном и неутешном свету.
„Твоја рана, мала глупава рана! То је твоја
права љубав, Лео, та рана је једина права љубав твог живота! Знам како ће бити,
чак и да покушамо, чак и ако успемо поново да изградимо нешто изнова. Ни музика
не би била другачија. Чак и да су вас вечерас прихватили, чак и да сте постали
славни у овом граду, уништили бисте све, срушили све око себе као и раније. И
све због те ране. Ја, музика, нисмо ти ништа друго него љубавнице од којих
тражиш утеху. А ви ћете се увек вратити својој правој љубави. Тој рани!“
Рано сеодселио из родног Нагасакија, али Нагасаки и Јапан никада нису отишли из
Ишигура. Традиција остаје традиција, самураји се мотају по његовим крвним зрнцима и фројдовским фјордовима сиве масе мозга, па се повремено помаљају, несигурно, без јасне контуре, као када се сећате дечије игре након прошлих деценија. Несигурност ствара маглу, магла призива сећања, а сећања су бледа и нејасна као Нејасни поглед на брегове у коме се кроз нејасноћу читаоцу привиђа највећи самурај међу писцима Мишима. Први роман Ишигура без сумње је настао под утицајем најпревођенијег и најинтригантнијег фанатика јапанске књижевности, а и тема, сукоб традиције старога Јапана и надолазеће модернизације и отварања према свету, је такође блиска њему. Причу приповеда госпођа Ецуко, мајка две
ћерке из два брака, јапанског и британског. Јапанска ћерка је извршила самоубиство и покренула талас нејасних присећања госпође Ецуко, сећања на лето када ју је носила у стомаку, неко лето пар година након ужаса у Нагасакију, лето обнове и нових социјалних закона. Ецуко нам представља младе нараштаје који пред рушевинама не губе оптимизам и радују се надолазећим променама које ће израсти на тим рушевинама. Ипак не заборавља да са поштовањем презентује старе генерације којима одаје признање за све што су урадили, али их и опомиње да није баш све што долази из прошлости било добро и поноса вредно и указује им на чињеницу да су ти њихови поступци довели до рата и рушевина Нагасакија. Рајдер је био неутешан, али је и Ецуко неутешна док пролази кроз заливе магловитих сећања. Њени проблеми су психолошки и нису плод бомбе коју је преживела у младости. Она је много изгубила, али то што је она изгубила није описано, већ је само наслућено, као и сећања на то лето среће, нејасно и на фрагменте збрисано под налетом година, налетом новог континента, нове културе и тежњом да се пронађе одговор на болно осећање зашто доказа постојања тог лета више нема.
„У ваше доба децу у Јапану су учена грозним стварима. Учени су најшкодљивијим могућим лажима. А што је најгоре, учени су да ништа не виде, да ништа не пропитују. И због тога је земља утонула у најстрашније зло које је у својој историји доживела. (...) Не сумњам да сте били исправни и марљиви. Ни на један једини тренутак то нисам довео у питање. Али испоставља се да сте сву своју енергију утрошили у залудном смеру, злом смеру. Нисте то требали сазнати, али то је истина, нажалост.“
У смирај дана када одлазе на починак, у смирај живота пред коначно разрачунавање са нерешеним рачунима, људи сакупљају своја сећања на протекло време, резимирају своје поступке и поступке других и труде се да их поспреме у сећање под одељком Остаци дана. А у Ишигуровим остацима дана добијамо једно фантастично књижевно дело, класик у правом смислу те речи, вероватно једино књижевно дело за које смем да потпишем да ће вам се допасти. Када се присећам само професионалац.“ А професионалац, мада не у Ковачевићевом стилу, код ове књиге увек ми на ум дође реплика из Ковачевићевог Професионалца „Ја сам био Ишигура јесте сада већ остарели батлер, који се присећа службовања код лорда жељама, потребама није оставио ни тренутак. Он је особа која се потпуно потчињава Дарлингтона и преиспитује своју улогу у читавом низу одлука свога тадашњег газде. Стари батлер Стивенсон читав је свој живот даривао професији, а својим потребама послодавца, понаша се онако како мисли да он то жели и у складу са је потребно дуго времена да се сети себе и тога ко је у ствари тада био. Зато том улогом он брзо учи и примећује. Он је професионални батлер старог кова. Данас када се сећа свог службовања код лорда Дарлингтона, на путу сећања, њему одлази дубоко у прошлост, да би сагледао одлуке које је донео, мада никада у потпуности не признаје да је себи протраћио живот зарад других, јер то би избрисано из сећања. Ту маску професионалности којом се огрнуо и којом је и од значило означити себи живот бесмисленим, безвредним и изгубљеним. Он нема правог пријатеља, сви контакти које је остварио били су на пословном плану, а све што је чуо док је служио господару било је истог тренутка професионално себе сакрио сазнање о постојању себе као личности, не може да склони ни у тренуцима одмора, она га обухвата и контролише његово понашање, пуно себи непосвећеним данима, жељом да је свој живот у потпуности живео. Али до одмерености, учтивости и недокучивости. Пријатељство је немогуће за њега док огрнут том маском професионалности одбија пријатељства жељне људе од себе. Понос са којим с почетка приповеда о свом занимању у току приче бива лагано замењен преиспитивањем себе и жаљењем за прошлошћу, за изгубљеним могућностима, промене не долази јер то би било признање довело до сазнања да му је живот нормама и класним утврђеностима у једном свету који је нестао, једном стилу бедни губитак, да је његова улога у Дарлингтоновом нацизму кључна, да је могао мало мање да буде професионалац и да спречи пропаст и лош глас свога послодавца, он једноставно мора да настави свој утврђени пут и да ужива у тим преосталим остацима дана. Преко маске професионалности кроз исписане странице избијају трагови неутешности због крутог придржавања правилима, утврђеним живота кога више нема. Неутешности због сазнања да је служио дивећи се и са неће признати јер он је био само професионалац. пуно посвећености, једног човека, који и није био тако сјајан, али он то никада неће признати јер он је био само професионалац.
„На крају крајева, шта можемо добити заувек се осврнувши окривљујући себе, ако се наши животи не испоставе баш онако како смо желели?“
Коментари
Постави коментар