... по сопственом признању, до објављивања Хазарског
речника, био је најнечитанији писац у својој земљи, а након тога најчитанији.
Узалудно помињање Божјег имена је неумесно, али Павићев опус као да произилази
из нечега што је Платон назвао мимезисом, идејом која је кроз снове божанским
путевима прешла са творца на уметника. Јер његове књиге су пуне магије,
нонсенса, астрологије, снова, чудеса, љубави, лепих и смешних речи, чудних јела
и још чуднијих имена, раскошних грађевина и фантастичних идеја. Ловци на снове
сигурно су спавали у његовој близини, а задатак им је био да стално изнова
хране идејама тог поткивача звезданих коња, сликара тарот карата, понуђача уникатних
крајева, складатеља укрштеница, сакупљача речника, астролога са очима које
гледају с ове и оне стране. Сматрао је читаоца активним сарадником у процесу
настанка и живота књиге и желео је да што мање смета нудећи нашем сензибилитету
начине читања и жељене крајеве, остављао нам је празне линије да књигу
наставимо у виду неке нове приче или неког друкачијег, непредвиђеног краја.
Историчар, стручњак за барок и симболизам, преводилац, један од најпревођенијих
српских писаца, више пута номинован за Нобела. Аутор је бројних прича
објављених под називом: Коњи светог Марка, Руски хрт, Душе се купају последњи
пут, Нове београдске приче;, и несвакидашњих књига под називом: Хазарски
речник, Предео сликан чајем, Позориште од хартије, Унутрашња страна ветра,
Последња љубав у Цариграду, Шешир од рибље коже, Кутија за писање, Звездани
плашт, Уникат... Најдражи од свих, синоним за лепу књижевност, озбиљну
књижевност, забавну и поучну књижевност, бајку и фантастику и звездано небо
изнад нас.
Позориште од хартије
Писац снова и сновиђења, магични ум из хиљаду и једне
Шехерезадине ноћи, за почетак представљања дарује нам мање познати роман или
како он то воли да каже роман антологију. Антологија, скуп сaкупљених, a најбољих,
прича барока, модерне, средње Европе или Азије, то већ логично звучи, али роман
антологија, чији је аутор Милорад Павић, то већ звучи надреално и невероватно,
осим ако имате у виду да је аутор тих прича или тог романа Милорад Павић. Ово
је роман који се састоји од 38 прича, чији су аутори са свих страна света,
тачније, свака прича има свог аутора из Немачке, Аргентине, Јапана и других
крајева света, али аутор тих прича није нико други до Павић. Након речника,
укрштенице, тарот карти, најзад је дошао на идеју да подели своју личност на 38
особа и уради исти број прича, различитог жанра, тематике, пола, мисли, стила,
гледишта и напише свој фантастични роман антологију.
„Замишљајући тих
38 прича, трудио сам се да књижевностима којима те приче хипотетички припадају
додам неке тонове које те књижевности у стварности немају, а које бих желео да
оне стекну. Ове приче су нешто као мој прилог тим књижевностима, ако се то може
назвати прилогом у оном значењу у којем прилог иде у јеловницима за рибу.“
Aнгелина Мери, Браун, Адолф Сундијус, Максим
Александрович Џугашвили, Мијаке Тоширо, Јон Опулеску, Ханс Кирхгасер, Гане
Сотироски, Ерика Бевц, Борис Г. Иштван Бач, Инга Улв, Чанг Лу… ми пишемо за
вас, они пишу за нас. Ми смо стварни писци из главе једног писца, имамо
биографије и представљамо се вама својим биографијама, местом боравка,
интересантним стварима о нама, делима, животним причама и по једном причом. Укратко,
свакој причи претходи кратка биографија замишљеног писца, најзначајније дело, верни
издавачи, по која занимљивост о том писцу и пригодна паметна реч. И сви они постоје,
али се крију у фјордовима, бреговима, брежуљцима, усецима, пропланцима,
клисурама, морским дубинама, снеговима и крви једног мозга, сивој маси и
импулсима мисли, на граници нонсенса са реалношћу, бајке са историјом, генија
са разумом. Игра једне маште довела је до игре речи, књижевно- теоријске
разиграности и фантастичног поетског мајсторства. Приче прате културе одакле
долазе, прате традицију, прате разне животне ситуације, а са њима долази и
богатство речника и језик на мапи мисли која обухвата површину сваке од
представљених земаља.
„Португалски
писац Себастијан Бургос рођен је у Евори, где је завршио средњу школу. У
Лисабону је живео радећи дизајн за мобилне телефоне разних кућа. (...) Његови
издавачи су 'Don Quixote' из Лисабона, 'Marco Zero' и 'Companhia das Letras' из
Сао Паола. Романи 'Ветар који се звао Ја' и 'Ноћни сусрет два пса'. (...)
Позната је његова изрека дата једном новинару: 'Више не идем на пријеме. Тамо
ме сви познају, а ја више никог'. Умро је 2002. године.“
„Посматрајући
свог пса схватио сам да он о вечности нема појма. Ни она о њему. Схватио сам да
је он за вечност нешто потпуно неважно, исто што и дугме на мојој ногавици, ако
га има. И тада сам схватио да сам за вечност и ја само неко дугме на ногавици,
ако га има.“
Друго тело
„Кад возило
стаде, дечак извади дамски мобилни марке Нокиа из џепа и јави се:
- Хало! Да?
Затим сиђе
из аутобуса и пружи телефон Лизи с речима:
- То је за
вас. Тражи вас муж!
Лиза
врисну, некако на страном језику, искочи у последњем тренутку из возила,
прихвати мобилни и викну 'Хало!' Веза је била прекинута.
Наравно да на
вези нисам могао бити ја, њен муж, јер сам већ четрдесет дана почивао на
београдском гробљу у Рузвелтовој улици број 50.“
Бајковити текст у стилу Павића који нас већ на самом
почетку књиге изненађује реченицом да су сви ликови књиге стварни, стварни су и
догађаји и предели и да је једино што је измишљено управо сам писац књиге.
Наиме писац није жив и зато није ни могао да напише књигу, бар не у облику у
коме ју је писац оставио у аманет читаоцима. И ту долазимо до тог појма
Бесмртност, који је тако дивно обрадио Кундера са Гетеом и Бетовеном, ког Павић
враћа на преразмишљавање потурањем идеје да написана књига након смрти писца
добија своје друго тело, другу стварност, неко друго писање, чији аутори су не
писци, већ читаоци који дело мењају својим читалачким стваралаштвом, стављају
књизи њено реално место у књижевној историји и писцу обезбеђују залужену
бесмртност или заслужени заборав.
Питање које сви ми постављамо себи бар једанпут у
животу јесте да ли има нечега након смрти, где одлазимо и да ли било где
одлазимо. Да ли тај 21 грам душе одлази бестрага или настањује неко друго тело,
доживљава неки други живот, мења форму? Тело је оно што издаје, оно стари док
дух остаје вечито млад, па стога може потрошити још неко тело, исцрпети
енергију и безброј пута тог о времену зависног тела. Бескрајна тема умирања и
васкрсења са својим јунацима Орфелином, Венцловићем, па и самим замишљеним
писцем ове књиге и његовом супругом, представљали би обичан трактат о веронауци
да није реч о Павићу који уноси магију у редове ове књиге, па имамо историјско-
теолошки трилер са елементима мистике, пророчанстава и љубави, који се смењују
баш као што се мењају боје на прстену у
зависности од власникове душе. Павић остаје, иако у целокупну радњу
нашироко уплиће езотерију, веран теолошким промишљањима отварајући врата
људског поимања вечитих загонетки: има ли неког другог тела за нашу душу (?),
шта је вечност (?), шта после другог тела (?), неко треће тело(?), чеврто(?),
даље (?)?
„Смешно је
мислити да се душе селе из једно у друго тело овде и сада, како уче Буда,
орфисти, питагорејци или Платон. Наше друго тело не остаје никад у истој
временској равни са првим, овоземаљским нашим телом. Увек се сели у неко друго
'сада'. Можда та наша друга тела остају тик поред нас, али у некој другој
временској димензији и немају више нашу садашњицу.“
За Павића то друго тело су заправо књиге и помоћу њих он разговара са
неким тамо другим њим. Можда је Захарије Орфелин оригинал и душа предак нашем
Павићу и Павић је само неко друго или треће, можда десето постојање његове
душе, неко ново друго тело. И ко је ново друго тело за ту душу, видимо ли је,
назире ли се у мору младих писаца или тек сриче слова и учи технику
комуникације и лепог писања са неким тамо учитељем који је такође наследио душу
за своје друго тело и збраја себе у том путовању кроз време и простор у потрази
за одговорима Кундерине и Павићеве бесмртне вечности.
Предео сликан чајем
Уколико желите да ми поставите тешко питање питаћете да вам наведем
десет или још теже, пет омиљених и најбољих књига које сам прочитао. Али ако
желите да ми поставите лако питање питаћете да вам кажем која ми је омиљена
књига. Укључити Андрића и Булгакова, случајно избацити Селимовића или Рота,
двоумити се између Мишиме и Ишигура, случајно заборавити Ћопића и Малуфа,
огрешити се о Михаиловића и Селинџера, патити што не могу да издејствујем место
за Луа или Барика, заиста је тешко изабрати десет или пет. А онда је ту Павић и
без проблема вам могу рећи да омиљена књига на постољу изнад других бесмртних
књига, која лежи на полицама испод лаганог слоја прашине, носи име Предео
сликан чајем.
„Постоје три Сунца- (...)- прво
Сунце види све. Друго Сунце виде неке животиње, рецимо змија, а сва три Сунца
виде само мртви...“
Предео сликан чајем се састоји из две књиге, две стварности, прошлости и бдућности, питања
и одговора, светла и таме. Мали ноћни
роман нам нуди лик Атанасија Свилара, неуспешног и непоштованог архитекте
чији се пројекти не граде, који није извор надахнућа своме сину и жени, и друге
књиге назива Роман за љубитеље укрштених речи који нам нуди успешну верзију
архитекте који мења свој идентитет и своје име у Атанасије Разин, мења своју
судбину у успешну, (ако је богатство и углед мера успеха ?), мења погледе на
свет и место живљења. Лице и наличје једног живота, питања са датим одговорима,
празна укрштеница са могућношћу избора животних решења. Ко жели да чита
водоравно, а ко усправно, ко се креће праволинисјки линијом мањег отпора, а ко
без логике срља из грешке у грешку, на том животном путу пуном трња? Потрага за
одговорима за Свилара се налази у траговима изгубљеног оца, траговима који воде
на Свету гору, али његова судбина није била у том језику, језику који захтева
или да будеш самац или да будеш цењени архитекта. Потреба за одговорима нашла
је своје место у промени језика, а промена језика изискивала је и промену места
живљења и животних навика, а нове навике тражиле су и ново име, нову судбину,
прошлост и будућност. Име није само збир вештачких словних знака, име даје
други идентитет, друго тело.
„И тада је помислио на језике, на
оне језике које су бесумучно учили у младости и заборављали двапут као Адам. А
ти језици били су, у ствари, путоказ, једна од могућности да се изађе из
зачараног круга самачког реда одређеног његовом нараштају. (...) Носећи једино
те енглеске, руске, немачке и француске речи, које су сањали годинама, и које
су могле капу окренути, они су узимали пасош и одлазили да постану оно што нису
били и што нису моглипостати у свом језику: од самаца општежитељи, од
идиоритмика кенобити.“
Грађевине без сенки добијају своје обличје са другим именом, а онај који
је целог живота омаловажаван бива добродошао на пријему код председника. Гради
своје виле у Америци по угледу на Бели двор, по угледу на летњиковце Бриона, по
угледу на највећег наших народа и народности. И слика, слика пределе акварел
четкицама на којима се уместо боје налазе нијансе разводњеног чаја копирајући Тита
и његов раскош. Онај који је био неуспешан имао је крв и идеје, ватру у очима,
искру у жилама, а овај успешни копира, бедна имитација живота. А та бедна
имитација живота тражи нови препображај јер је западна цивилизација инфицирана
злом, самоћом и усамљеносшћу, одсуством емпатије и алтруизма. А повратак тражи
и старо име, тражи повратак на кладенац живота, извориште и прву искру, јер
богатство нема моћ искупљења. Оно што је некада била мана, сада је жеља, самоћи
од које је бежао, сада се раширених руку очекује, тој магловитој, али
непробојној заштитници.
Бројне споредне приче уобличавају нам целокупни магијско реалистични
концепт приче и то на начин типично павићевски са пуно мита, историје, прича са
овога и онога света, неизбежне астрологије, чудесних љубави и прелаза идеја из
сна у сан. Као да је из темеља Плаве џамије изашао текст који се винуо пут
звезданог неба ка Сунцу и Месецу по нове мисли, обогаћене, божанске, да би се
вратио кроз сјај звездане прашине равно до бунарске кофе бабе Витаче Милут и
приказао нам се у виду решења укрштенице, као пун месец у води.
„Опколи ме милошћу својом, у
сваком углу уста мојих по једна смрадна суза учи о чистој небеској сузи, која
лечи. Ти си вечита, увек све млађа, ја нисам. И брзо ћеш заборавити ове речи
којима ти се обраћам, а то су моје једине речи и других неће бити. Ти си млада
и неискусна Богиња, а ја још увек сричем своје прве вереничке молитве Теби. Тек
се учимо шта можемо да учинимо једно за друго. Услиши ме и посаветуј, јер сам
сам, од мене и мог живота као Пилат, већ пере руке ракијом и онај што ме је
створио, још ми је једино уздање у тебе. Искупи ме својом љубављу! Ја знам, ко
спасе јунака приче, убија причу, али покушај да ми спасеш живот не убијајући своју
причу. Непоштедно ратују пред твојим оком моје две душе, црна и бела, затворене
у овај текст, који ја имам као што ти имаш свој једини живот. Ако својим
погледом спречиш једну од мојих душа да не убије другу, онда мени не мораш
подарити ништа, имаћу све. Ако заувек склопиш очи и ја нестајем заувек. Помисли
да је ово наш једини сусрет пре тог страшног краја. И дозволи да бринем за тебе
и због тебе, као што се брине због оних који су и наш живот.“
Коментари
Постави коментар