Олга Токарчук
Увек се радо сетим те, мојим родитељима, вољене серије Грлом у јагоде и оне чувене реченице „Те 19... године...“, коју су многи позајмљивали у својим емисијама или забавним текстовима. Дакле „Те 2013. године...“ збиле су се бројне згоде и незгоде, а почасни гост на сајму књига у Београду била је Пољска. Сматрам себе пацифистом, не осуђујем ничије поступке, али народ по својој еманципованости гледам по томе да ли у свом поносном јату имају неког битног књижевника или научника. Марија Кири, Сјенкијевич, Лем, Сингер, предивна Вислава, у неку руку и Грас, али и лично пријатељство са пар дивних људи пољског порекла спокојно су ми пружали догматску стварност о космополитском и пажње вредном народу. А онда се из сајамског истраживања у књижевном свету јавила једна дивна пољска књижевница која ми је натерала блажени осмех на лице док ишчитавам њене писане мисли. Недуго потом Нобел за књижевност, заслужено, без мрље на и једној страници њених књига, без и једне речи побуне, без било чијег чуђења, отишао је њој, Олги Токарчук, тихо, због туђих грешака, у години са два добитника. А очекивања су на почетку била мала, најмања, могуће је да нису ни постојала, али су се током читања јавили, у мојим мислима, и Селимовић и Ћопић, али на корицама је само писало име тада непознате пољске књижевнице Токарчук и њена књига Памтивек и друга доба. Себе назива Јунговом ученицом, јер књижевност није њена примарна делатност, већ психологија и рад са психички оболелим људима, што се у њеним делима итекако примећује док гради и ваја ликове у својим књигама. Постала је позната својим песмама, али је светску славу стекла у форми прозе у оквиру које износи како своје животне ставове тако и своју невероватну лексичку разноврсност. Њена најпознатија дела су: Памтивек и друга доба, Бегуни, Вуци своје рало по костима мртвих, Е, Ана ин силази у Доњи свет, Књиге Јаковљеве, Кућа дана кућа ноћи, У потрази за књигом... Градације у приказивању књига сада нема, све њене прочитане књиге много волим и представићу их како сам их и читао, са лева на десно, од почетка до предаха пред прву следећу њену још увек непрочитану.
Памтивек и друга доба
Памтивек је био експеримент, покушај да се разбије читалачка монотонија, да се упозна неко ново, свеже лице, другачија реченица или мисао. На сајам у другу земљу шаљу се обично писци који вреде, репрезентативни примерци сопствене културе, а Олга је описана као даровита списатељица пред којом је будућност, и на кућну адресу стигао је Памтивек, стран и непознат попут клинастог писма. Након пар дана књига је добила место на оној полици где се налазе књиге које волим, прочитане књиге које су оставиле снажан утисак на мене.
А Памтивек је име једног места, варошице, можда села, ни малог ни великог, које је део целог света и које дели судбину остатка света, али може бити и читава васиона, издвојена из тог света, сама себи довољна. Или је Памтивек једини свет који постоји, а сви остали светови су измишљени како би живот имао неки смисао и одредницу за житеље Памтивека. Књига је подељена на поглавља која представљају „доба“ јунака ове књиге, па тако имамо Геновефино доба, Доба Мишкиног анђела, Стрнино доба, Злотворово доба, Исидорово доба, Михалово доба. Кроз различите згоде и незгоде житеља Памтивека, међу којима се ту негде крије и сам Бог, Олга је описала скоро цео двадесети век у Пољској, са првим и другим ратом, међуратним периодом, појавом нациста, прогоном јевреја, доласком Совјета и комунизма, па све до пионирских назнака раскида са комунизмом. Ипак сви они који кроче у Памтивек више не владају својим животима и сви се морају прилагодити животом који им намени Памтивек, па и Бог, који повремено бива отеран, па враћан, пљуван и понижаван, па слављен и дочекиван. Привид живота, уживања и слободе дат је свим житељима, али је Памтивек постављен изнад свих њих и одређује им судбине и нуди стварност по свом нахођењу. Јер ко од тих јунака зна како је негде тамо, када Памтивек има своју вољу и када се у Памтивеку најбоље живи, он представља васиону, саму себи довољну и стварност је оно што се ту дешава и та стварност је боља него било где изван ње. Границе Памтивека омеђене су рекама Тамнавом и Беланицом, а природа својим временским токовима, иако се повремено повлачи пред људским делима, пушта дубоко корење које осваја, једе и омеђава границе људског постојања. Јер све има свој почетак и крај, човек је пролазно биће са свим својим изумима и злом, а природа је онај истински владар, који пре или касније својим митским дахом одреди границу стварности и људског поимања те стварности. У Олгином Памтивеку биљке и животиње дишу, играју свој плес на ушћу две реке, у вртлогу митског вилинског плеса, који заводи, који опија, који мирише и воде све дубље у вирове у којима нема ничега осим животног отрежњења.
„Злотворова памет постајала је све једноставнија. Заборавио је речи, пошто их није користио. Заборавио је како се увече треба молити. Заборавио је како да запали ватру и како да је употреби. Како да закопчава дугмад на врскапуту и зашнирава одећу. Заборавио је све песмице које је знао одмалена и заборавио је читаво своје детињство. Заборавио је лица блиских људи, мајке, жене, децу, заборавио је укус сира, печеног меса, кромпира и кромпир чорбе. Тај заборав је трајао много година и на крају Злотвор више није ни наликовао оном мушкарцу који је дошао у шуму.“
Ана ин силази у Доњи свет
Древна сумерска цивилизација развијала се на обалама Тигра и Еуфрата пре готово четири миленијума, а са њима и њихова култура, митологија и писмо. Дуго су достигнућа сумерске цивилизације била скривена од очију под наслагама песка и земље, док у археолошким ископавањима нису почела да се помаљају блага времена када су људи били Богови, а Богови људи. На откривеним таблицама појавио се пантеон сличан познатијем грчком, али људскији, а са пантеоном појавиле су се и митске приче, ритуали и култови прве познате развијене цивилизације људског рода. Основа Олгине приче је заправо сумерски мит о силаску сумерске Богиње Инане у подземни свет, мотив који се јавља у свим каснијим митовима код свих народа, одлазак у свет мртвих и повратак у свет живих у виду пролећа, новог живота или васкрсења. Богиња Инана падом сумерске цивилизације свој повратак у свет живих доживљава у вавилонској цивилизацији у виду Богиње Иштар.
„Бити тамо горе, тркати се и борити се, оснивати породицу и рађати, сејати поља, подизати градове, копати канале. Није то за нас, тако бих јој рекао, тој Ин Ани, Ани Ин. Свако ко има мало разума, питаће: Чему? Чему кад се ионако све напослетку изгуби? Чим је све почело, нама је припало Ништа, па тако Ништа и не губимо. Зато је боље Ништа него некакво Нешто, драги локални филозофи. Никакве трауме из детињства, никакве љубави, разочарања, пропаст индекса на берзи, никакве болести, ортопеди, телеграми с црним флором, никакви кошмари, кривице, ни свежањ писама у загрљајима врпце, ни махање марамицом у даљини.“
Позната митска прича описана на један нови оригиналан, динамичан начин. Прича која мења своје приповедаче, погледе на описане догађаје и архетипски одређује типове укорењених људски модела понашања, несвесних порива који нас покрећу и правила предака која нас несвесно одређују. Древни мит смештен у имагинарни град будућности постављен на челичним стубовима у којима Богови и људи живе заједно, они у горњим градовима који живе у близини сунца и свежег ваздуха и они при дну који сунце скоро никада и не виђају. Ана Ин се мапом у виду холограма спушта лифтом кроз лавиринт челичног града непогрешиво у сусрет својој сестри краљици Доњег света, краљици подземља. А тамо је чека Нети кључар подземља, онај који одузима беспотребна блага, кофере материјализма, сведок преласка раскоши накитног камења у таму без сјаја, сведок многих сломљених душа, остављених да без наде и речи лутају по тами подземног света. Спас и повратак захтева пријатеље спремне да пожртвовано и несебично делују, трагају за путевима спасења који доносе светло у нечије угашене очи и греју пријатељско срце новом ватром. У огледалу душе налази се и срце таме, корени живота одишу траговима смрти, а богатством свежине огрнута природа крије ужегле мирисе љубоморе и равнодушности. Доба када су људи били Богови, а Богови људи, прича смештена у дигитални свет будућности близак сунцу, а близак и тами, која говори о нама и нашим манама, нашим жртвама и гресима, актуелнија него икад, отргнута из песка и заборава, васкрсла из таме и подземља, лепша и животнија него икад, једна од оних које напросто не смете прескочити у свом читалачком опусу. Предивна.
„Обдржатељ сам Доњег света, кустос највећег музеја мртвих. Подземног станишта умрлих. Сабрали смо овде све поразе, грехове, катастрофе, нечисте мисли, опсесије, кошмаре и страхове. Болести и деформитете. Држимо у формалину све људске гадости. Уживо, у специјалним заветринама, чува мо људске злодухе, опседнуте једном мишљу или под афектом, с наочњацима, злодухе неразборите, несмотрене, з е, грамзиве, завидне; егоистичне, сибарите, лењице, лажове и преваранте. Сладостраснике, манијаке, превејане лисице, деспоте, идиоте. Имало би шта да се види, само што, нажалост, нико овамо не долази.“
Вуци своје рало по костима мртвих
Човек је изашао из природе и исконски порив у природу га и враћа. Шетња шумом, брига о животињама, лепота гледања у опчињујуће лепе планинске пејзаже, за човека растргнутог између обавеза и осуђеног на погледе пуне сивила асфалта и зграда, постају исконска потреба попут ваздуха и воде. Наша приповедачица живи у сеоском подручју Пољске на самој граници са Чешком, поносна је на своју усамљеност, бригу о биљном и животињском свету шуме у чијој близини живи, преводи стихове Блејка, занима се за астрологију и презире ловце. По рођењу неправедно је добила име Јањина, које јој уопште не пристаје по карактеру и лику. Много ближе њој пристају имена Јарослава, Огњенка, Срдибоја. Она је ексцентрична, правдољубива, али уједно и емотивна и пуна саосећања.
Књига започиње смрћу гушењем једног од двојице комшија коме је наденула име Велико Стопало, а кога је дуго презирала због нељудског понашања према сопственом псу, због чега га је пријављивала и полицији, али без реакције или одговора. Поред комшије она презире и ловце, свађа се са њима, растерује им дивљач, осуђује их и пријављује полицији, без реакције или одговора. Не подноси ловачке чеке, које је подсећају на стражаре у логорима, а убиство јелена и других животиња поистовећује са убиством људи. Верује да су њене Девојчице пошле у осветнички рат против људи и организовале убиство ловаца око којих су несмотрено оставиле своје животињске трагове. Јер више нико неће да трпи убиства и угњетавања, неко мора подићи шапу у знак протеста и рећи Доста је, ова шума припада и животињама, а не само кукавицама које прво хранилицама маме, а затим и убијају животиње. Она гледа у звезде, у њима види судбине људи, види патњу и очај, види Сатурн како равномерно распоређује ужас у очима сваког живог створа, она може да одреди датум смрти, али треба јој минут, време у коме је на свет дошао сваки од тих злотвора. Ловци убијају животиње, животиње убијају ловце, апокалиптична освета животиња језди шумом, али њихов крвави пир црква не подржава као што у лику светог Хуберта подржава крвави пир ловаца. Са убиствима у полицију стижу и писма, о освети животињског царства, потреби да се ловци покају и односима звезда у хороскопима убијених као доказом да су животиње те на које сумња треба да падне. На зиду фотографија, поглед у загрљају са погледом Девојчица, ватра у уму, ватра у имену, емоција у срцу, љубав према природи, сребрним лисицама, јеленима, обичним малим бубама, јеленцима, а у подруму преци хипнотисано језде светом живих, као упозорење да је Сатурн опет у близини.
„Сад ми је јасно због чега те наперене шиљбоке које личе на стражарнице из конц- логора зову ловачке проматрачнице- јер је то предикаоница убице. Одатле, са те проповедаонице, Човек се над другим Бићима узвисује и сам себи додељује право да располаже њиховим животима. Постаје тиранин и узурпатор. “
Коментари
Постави коментар