Школице-
Хулио Кортасар
„А шта ако нешто испомешамо, ако вам нешто
побркамо? У првом тому су биле неке страшне компликације, он и ја смо сатима
расправљали да нису можда погрешили приликом штампања текстова.
Не мари. Моја књига може да се прочита
како коме одговара. Liber fulguralis, мантички листови, ето тако. Највише што
чиним јесте да ствари сређујем онако како бих и сам волео поново да их читам. У
најгорем случају ако и погрешите, може да испадне савршено.“
Школице, та
безбрижна дечја игра, на једној страни земља, на другој страни небо. И књига,
Кортасарова, попут игре без краја са скоковитим читањем пуним повратака и нових
тражења. Мит, религија и симбол. Симболи као знаци носе неку поруку и воде
попут мапе до ризнице знања. Налазе се свуда око нас затворени или отворени траже
шифрарник за њихово откривање кроз детективску игру без коначних решења. А
Кортасар воли да се игра и тражи у читаоцу активног партнера за ту игру, тражи
читаоца сарадника, позива га да доврши мисао и заокружи решење. Мапа мисли
служи као раскрсница, и то она велика попут петље, симболи су свуда око вас, ви
можете ићи право не осврћући се на њих, можете пратити Кортасарове трагове
попут Ивице и Марице и у њима тражити разрешење коначне енигме, а можете бити и
садиста узети свеску, само својом логиком обилазити раскршћа и бележити симболе
које сте пронашли на тим путевима без краја.
Кортасар у
школицама ништа није писао, тек онако, да би допунио празна места, направио
одређену дигресију, код њега све има своју сврху и свој циљ. Начини тражења,
преласци улица, седење и испијање матеа, имена, прелажење мостова или даске
која повезује два прозора, па и саме школице. Човек се налази у вечној тежњи да
спозна себе у очима других, да пронађе оно друго Ја у другом човеку и другим
очима. И ни један пут не нуди коначна решења, јер трагање се наставља заувек
као што човек до краја надограђује себе и ствара неке нове базе знања, логичка
поимања и моделе односа са другим човеком. Талита је двојник Маге, Травелер је
двојник Оливеире, Морели је двојник Кортасара, они граде мостове који
представљају везу оне и ове стране ума, светлости и таме, Јин и Јанг, од човека
до човека. Мостови су портали, путеви који воде ка паралелним универзумима, они
воде себе ка другима и друге ка себи. У ту сврху служи и та даска на прозорима
попут пута који води од Париза до Буенос Аиреса, од Маге ка Талити, Оливеире ка
Травелеру (чије име упућује на путника, трагача), али та даска, тај пут остаје
непређен и човек остаје заувек без друге половине, свог савршенства.
Музика једног
Париза, једног времена, разговори и интелектуални сукоби мишљења о џезу,
сликарству, филму и књижевности у Клубу, месту окупљања уз чашицу матеа и по
неки опијат. Аргентина у души, домовина у мислима, портењоси, тај тужни танго
заводи и опчињава, плете својим тактовима мрежу мандале, са тежњом да разбије
зидове мандалиног лавиринта како би ушетао у неке друге светове, како би прешао
мост прекинутих синапси, завирио с оне стране капака пронашао Рокамадура и
сјединио се са плачем можданих таласа изгубљене Маге. Танго је тај који
повезује нити прекинутих загрљаја, он даје смисао потрази од моста до моста, од
кафане до кафане, од човека до човека, иако тај пут потраге за собом носи
проклетство губљења других људи и вечном трагању и привиђењу за њима и за самим
собом. У неком другом оку, неком другом осмеху у неком другом прекинутом
загрљају.
„На неки начин њих двоје су приступили нечему
другом, у том нечему где се може носити сиво а бити ружичаст, где она може да
се задави у реци да би се једне ноћи у Буенос Аиресу изненада појавила и у
школицама поновила саму слику онога што су управо досегли, последњи подеок,
средиште мандале, стрмоглави Игдрасил којим се излази на отворену обалу, на
пространство без краја, на онај свет испод капака који посувраћене очи окренуте
према унутра препознају и прате.“
Човек треба
да тежи савршенству, он треба да тражи измирење оне светле и тамне стране
личности, а за тако нешто мора отворити своје мисли, мора научити да се игра да
би стигао до Неба, човековог апсолутног знања. А шта је Небо него последњи
подеок школица? Да бисмо играли школице треба нам креда да их нацртамо на некој
стази, добро изабрани каменчић, балансиран шут и весело срце. До Неба се стиже
тешко и увек нешто фали. У детињству вештина у старости детињство и игра. Та слобода
детињства у старости ће остати заувек недокучива, а жељена. Од земље до неба,
од детињства до сазнања, од игре до мудрости, од слободе до патње. А можда је
било других путева, других решења, тежих али смисленијих, лакших али
неостваривих, бољи путеви, лошији путеви, један је сигурно водио ка небу.
„Горе је Небо, доле је Земља, веома је тешко
стићи камичком у Небо, скоро увек се погрешно израчуна па камен изађе из
цртежа. Мало- по мало, међутим, стиче се потребна вештина у прескакању разних
подеока па се једног дана научи како да се изађе из Земље и да се камичак
успење до Неба, да би се ушло у Небо, невоља је у томе што баш тада, када
готово нико други није научио да доведе камичак до Неба, детињству изненада
долази крај и човек запада у романе, у неподношљиву тескобу, у спекулисање о
другом Небу до којег такође треба научити како да се стигне. И због тога што је
изашао из детињства човек заборавља да су му за стизање у Небо потребни, као
опрема, један камичак и врх ципеле.“
Коментари
Постави коментар