Пређи на главни садржај

Мишимин поглед на људску глупост


Заљубљеник у Мишиму опростићу му све излете у мени мрске животне теме, пажљиво ћу прочитати свако слово у коме несвесно објашњава садашњост моје земље, а све то да бих у описима Мишиминих јунака видео очи мојих суграђана, комшија и познаника и да бих запљескао, да ме и у свом зен светилишту чује, мајстор приповедања. Тај самурај модерног доба дубоко задире у месо трулежи, трулином одише његова проза док попут филозофа тражи узрок трулине да би је истакао, изнео на површину и показао је свима прстом праведника. Похлепа, лаж, лицемерје, борба за власт која се води на путу којим су посута невина срца, сусрет старог и новог савременог Јапана.
Казу је средовечна жена управља поседом Сецуоган, са популарним рестораном који окружују паркови и природа. Та пуначка жена, која напросто кипи од позитивне енергије, од Сецуогана је направила угледно састајалиште богате и политички активне господе. Пријем групе пензионера доводи до њеног сусрета са традиционалним Ногућијем, политичким вођом радикалног покрета у Јапану, сусрет доводи до заљубљености, а убрзо и до заједничког живота. Складан живот супружника у зрелим годинама, који се темељи на договору, али и нескладу у карактерима, ремете политички избори.
Ногући: озбиљан и намрштен и у срећи, свет је напросто заборавио да он постоји, чврсто се држи традиционалних, радикалних начела, за њега је морал изнад свега, привржен је старим стварима, чува данхилов упаљач и чешаљ од шимшировине старе тридесет година, у шетњи ужива једино у посматрању трагова древног Јапана, воли тишину и одсуство људи;
Казу: насмејана, ведра, привлачна жена, комуникативна, воли узбудљив живот пун свакодневних активности, друштво људи, воли разговор попут разбуктале ватре, искрена је и не разуме сплетке и лаж, пати за породицом и срља у погрешне руке, али је и амбициозна, похлепна и воли да гази зарад својих циљева по лешевима људи.
Толико различити, по својим карактерима, супружници политичкој кампањи за изборе, у којима је кандидат за гувернера управо Ногући, прилазе на различите начине. Казу агресивно причом, обиласцима, плакатама, улагањем сопственог новца у поштену кампању коју је схватила као животни позив и циљ, док је Ногући трапав за такав вид кампање, изборима приступио мирно и без помпе, али и без жеље да победи и са необавештеношћу у активности своје супруге. Сплетке које прате политичке изборе у нашој земљи нису поштеделе ни јунаке јапанских избора. Лаж и злоба, подметање ногу, неискрена обећања и прљави ударци, дочекују неспремну и искрену Казу. Животне прилике нису је штеделе, до угледа је стигла из пепела, с губитком избора пепео јој се опет смеши. Дугови избора су је опколили, лош глас кампање затворио капије ресторана, Ногући жели да се изолују и такорећи припреме за оно што сваком старом човеку предстоји. Предаја, потписивање капитулације, али не и за Казу, ватра у срцу, искра у мислима, близина пепела довели су је да се она у трену „...први пут приближила суштини политике- издаји.“
„Онако како пред нашим очима ишчезавају комади рубља када их у машини за прање веша свом брзином заврти центрифуга, тако и оно што називамо људском природом ишчезава за трен ока у вртлогу политике.“
Политика, мени апсолутно непривлачна, лажна,неискрена и свадљива, нацртана од Мишиме даје у овој књизи фантастичну студију карактера. Промена мишљења, привлачење, подвлачење, увлачење, грозне лажи и манипулације, неискрен смех и болесна амбиција, вођене мајстором приповедања уобличавају се у једну складну целину, у којој нема у потпуности позитивних ликова. Прича оставља горак укус лажи и сладак укус лепоте књижевности у очима, срцу и телу. Фантастично, фанатични, преквалитетни самурај Мишима.
„Кад само помислим колико су ове последње године пољуљале вашу веру у људе, у разумевање ближљих, како сте уместо спокојства нашли само неизвесност и несигурност, а уместо среће само нова болна сазнања, како сте покушали да волите и научили да цените, кад се само сетим како сте се на крају нашли тамо где сте мислили да почињете и почињали тамо где је већ све било окончано.“

Коментари

Популарни постови са овог блога

Лирска проза Јунгове ученице

Олга Токарчук Увек се радо сетим те, мојим родитељима, вољене серије Грлом у јагоде и оне чувене реченице „Те 19... године...“, коју су многи позајмљивали у својим емисијама или забавним текстовима. Дакле „Те 2013. године...“ збиле су се бројне згоде и незгоде, а почасни гост на сајму књига у Београду била је Пољска. Сматрам себе пацифистом, не осуђујем ничије поступке, али народ по својој еманципованости гледам по томе да ли у свом поносном јату имају неког битног књижевника или научника. Марија Кири, Сјенкијевич, Лем, Сингер, предивна Вислава, у неку руку и Грас, али и лично пријатељство са пар дивних људи пољског порекла спокојно су ми пружали догматску стварност о космополитском и пажње вредном народу. А онда се из сајамског истраживања у књижевном свету јавила једна дивна пољска књижевница која ми је натерала блажени осмех на лице док ишчитавам њене писане мисли. Недуго потом Нобел за књижевност, заслужено, без мрље на и једној страници њених књига, без и једне речи побуне, без би...

Жудња за Ротом

Филип Рот... ...амерички писац јеврејског порекла који никога не оставља равнодушним. Неки га обожавамо и дивимо се свакој његовој реченици у свакој новој књизи за којом трагамо, смејемо се догодовштинама његових књижевних јунака, тугујемо у тренуцима када описује њихове кризе, депресивне боравке у четири зида и промишљамо са сваком оштром критиком савременог друштва и малог човека, док неки не могу да поднесу његове излете у еротику којима нас лепршаво заводи попут пана док нас води у најскривеније кутке свог умног лавиринта где се крију опомене, истина и често бол. За књигу Америчка пасторала добио је пулицерову награду, али то није једина квалитетна књига у његовом опусу. Од осталих књига издвајају се: Професор жудње, Сабатов театар, Људска мрља, Удала сам се за комунисту, Умирућа животиња, Огорчење, Портнојев синдром, Завера против Америке. Фантастичан писац, фантастично заводљиве реченице и оштрог језика један од оних које ми је даривао кутак. Књиге ћу писати по жудњи за њима...

Милорад Павић ловац на снове

... по сопственом признању, до објављивања Хазарског речника, био је најнечитанији писац у својој земљи, а након тога најчитанији. Узалудно помињање Божјег имена је неумесно, али Павићев опус као да произилази из нечега што је Платон назвао мимезисом, идејом која је кроз снове божанским путевима прешла са творца на уметника. Јер његове књиге су пуне магије, нонсенса, астрологије, снова, чудеса, љубави, лепих и смешних речи, чудних јела и још чуднијих имена, раскошних грађевина и фантастичних идеја. Ловци на снове сигурно су спавали у његовој близини, а задатак им је био да стално изнова хране идејама тог поткивача звезданих коња, сликара тарот карата, понуђача уникатних крајева, складатеља укрштеница, сакупљача речника, астролога са очима које гледају с ове и оне стране. Сматрао је читаоца активним сарадником у процесу настанка и живота књиге и желео је да што мање смета нудећи нашем сензибилитету начине читања и жељене крајеве, остављао нам је празне линије да књигу наставимо у вид...