Пређи на главни садржај

Мишимин поглед на људску глупост


Заљубљеник у Мишиму опростићу му све излете у мени мрске животне теме, пажљиво ћу прочитати свако слово у коме несвесно објашњава садашњост моје земље, а све то да бих у описима Мишиминих јунака видео очи мојих суграђана, комшија и познаника и да бих запљескао, да ме и у свом зен светилишту чује, мајстор приповедања. Тај самурај модерног доба дубоко задире у месо трулежи, трулином одише његова проза док попут филозофа тражи узрок трулине да би је истакао, изнео на површину и показао је свима прстом праведника. Похлепа, лаж, лицемерје, борба за власт која се води на путу којим су посута невина срца, сусрет старог и новог савременог Јапана.
Казу је средовечна жена управља поседом Сецуоган, са популарним рестораном који окружују паркови и природа. Та пуначка жена, која напросто кипи од позитивне енергије, од Сецуогана је направила угледно састајалиште богате и политички активне господе. Пријем групе пензионера доводи до њеног сусрета са традиционалним Ногућијем, политичким вођом радикалног покрета у Јапану, сусрет доводи до заљубљености, а убрзо и до заједничког живота. Складан живот супружника у зрелим годинама, који се темељи на договору, али и нескладу у карактерима, ремете политички избори.
Ногући: озбиљан и намрштен и у срећи, свет је напросто заборавио да он постоји, чврсто се држи традиционалних, радикалних начела, за њега је морал изнад свега, привржен је старим стварима, чува данхилов упаљач и чешаљ од шимшировине старе тридесет година, у шетњи ужива једино у посматрању трагова древног Јапана, воли тишину и одсуство људи;
Казу: насмејана, ведра, привлачна жена, комуникативна, воли узбудљив живот пун свакодневних активности, друштво људи, воли разговор попут разбуктале ватре, искрена је и не разуме сплетке и лаж, пати за породицом и срља у погрешне руке, али је и амбициозна, похлепна и воли да гази зарад својих циљева по лешевима људи.
Толико различити, по својим карактерима, супружници политичкој кампањи за изборе, у којима је кандидат за гувернера управо Ногући, прилазе на различите начине. Казу агресивно причом, обиласцима, плакатама, улагањем сопственог новца у поштену кампању коју је схватила као животни позив и циљ, док је Ногући трапав за такав вид кампање, изборима приступио мирно и без помпе, али и без жеље да победи и са необавештеношћу у активности своје супруге. Сплетке које прате политичке изборе у нашој земљи нису поштеделе ни јунаке јапанских избора. Лаж и злоба, подметање ногу, неискрена обећања и прљави ударци, дочекују неспремну и искрену Казу. Животне прилике нису је штеделе, до угледа је стигла из пепела, с губитком избора пепео јој се опет смеши. Дугови избора су је опколили, лош глас кампање затворио капије ресторана, Ногући жели да се изолују и такорећи припреме за оно што сваком старом човеку предстоји. Предаја, потписивање капитулације, али не и за Казу, ватра у срцу, искра у мислима, близина пепела довели су је да се она у трену „...први пут приближила суштини политике- издаји.“
„Онако како пред нашим очима ишчезавају комади рубља када их у машини за прање веша свом брзином заврти центрифуга, тако и оно што називамо људском природом ишчезава за трен ока у вртлогу политике.“
Политика, мени апсолутно непривлачна, лажна,неискрена и свадљива, нацртана од Мишиме даје у овој књизи фантастичну студију карактера. Промена мишљења, привлачење, подвлачење, увлачење, грозне лажи и манипулације, неискрен смех и болесна амбиција, вођене мајстором приповедања уобличавају се у једну складну целину, у којој нема у потпуности позитивних ликова. Прича оставља горак укус лажи и сладак укус лепоте књижевности у очима, срцу и телу. Фантастично, фанатични, преквалитетни самурај Мишима.
„Кад само помислим колико су ове последње године пољуљале вашу веру у људе, у разумевање ближљих, како сте уместо спокојства нашли само неизвесност и несигурност, а уместо среће само нова болна сазнања, како сте покушали да волите и научили да цените, кад се само сетим како сте се на крају нашли тамо где сте мислили да почињете и почињали тамо где је већ све било окончано.“

Коментари

Популарни постови са овог блога

Лирска проза Јунгове ученице

Олга Токарчук Увек се радо сетим те, мојим родитељима, вољене серије Грлом у јагоде и оне чувене реченице „Те 19... године...“, коју су многи позајмљивали у својим емисијама или забавним текстовима. Дакле „Те 2013. године...“ збиле су се бројне згоде и незгоде, а почасни гост на сајму књига у Београду била је Пољска. Сматрам себе пацифистом, не осуђујем ничије поступке, али народ по својој еманципованости гледам по томе да ли у свом поносном јату имају неког битног књижевника или научника. Марија Кири, Сјенкијевич, Лем, Сингер, предивна Вислава, у неку руку и Грас, али и лично пријатељство са пар дивних људи пољског порекла спокојно су ми пружали догматску стварност о космополитском и пажње вредном народу. А онда се из сајамског истраживања у књижевном свету јавила једна дивна пољска књижевница која ми је натерала блажени осмех на лице док ишчитавам њене писане мисли. Недуго потом Нобел за књижевност, заслужено, без мрље на и једној страници њених књига, без и једне речи побуне, без би...

Орхан Памук

Орхан Памук... ...турски нобеловац, коме је један од узора у писању Иво Андрић. И заиста, бар за мене, на тренутке, читајући његова дела, а посебно Црвено и Тврђаву, био сам збуњен и погледивао повремено да ли у ствари читам Андрића, а не Памука. У својим делима бави се сукобом старог и новог, истока и запада, потчињеног и надређеног, историје и будућности. Задире у забрањене теме историјског тренутка. У први план истиче породицу, њене вредности и мане, као темељ једног друштва у виду есенције која спаја и разара. Забрањена љубав, уговорени бракови, пожуда, али и свеприсутна уметност, као историјски тумач времена у коме је настала. Памук пише квалитетно, без намере да подилази читаоцу савременом технологијом, сензацијом или квази културом. Колико има поштовалаца исто толико има и оних који не воле да читају његове књиге пуне описа и детаља. Квалитет у књигама донео му је нобела за 2006. годину. Од значајних дела истичу се: Зовем се црвено, Нови живот, Џевдет- бег и његови синови, Ц...

Милан Кундера и његова неподношљиво лепа проза

Милан Кундера , пореклом Чех, пасошем Француз, у стварности космополита сломљеног срца због домовине за којом чезне, за којом пати, о којој пише. Домовином из које је морао да иде као и многи несрећни срећници који нису делили судбину срећних несрећника који су иструлили у стварности соц- реализма, осуђени од малих и лакомих комшија, подмитљивих политичара и штуцавих вођа. Он је један од оних бесмртних о којима је писао, један од оних који ће, и након свакоме суђеног краја, наставити да обитава преко другог медијума, у срцима својих читалаца. Један је од најбољих живих писаца који, гле чуда, нису добили Нобела. А пише магично лако, са дубином Маријанског рова, ширином детиње маште, осмехом заљубљене тинејџерке и тугом напуштеног пса. Аутор бројних дела и даље живи у Француској, пише на Француском и ретко одлази у љубљену и од соц- реализма ослобођену Чешку. Најпознатија дела: Неподношљива лакоћа постојања, Шала, Књига смеха и заборава, Опроштајни валцер, Бесмртност, Идентитет, Живот...