Рођен је! Он је човек, који није човек. Његово срце пуно је живота, али он је неживот. Лице, очи, кожа, руке људски су, али његова појава изазива страх, неповерење, ужаснут израз лица. Стас дивовски. Гротескно биће од кога сви беже, па и сам творац бива ужаснут својим делом. Напуштен од свих, учи од људи, помаже људима, крије се међу људима, бива протеран и наноси зло.
Књига настала почетком 19. века од тада двадесетогодишње Мери Шели, представља за доба романтизма модеран осврт ка митологији и митским причама. Овога пута реч је о Прометеју, оденутом у ново рухо, Франкенштајново, као творца живота из неживе материје, од блата до организма, од мртвих делова тела и галванизма до створа и чудовишта. У време када је настала представљала је шокантну хорор причу, којом је деци и онима са осетљивим срцем утериван страх у кости, а тако се и данас води, као један од романа пионира хорор приче, која представља роман прелаз, спону на путу од бајке, народне приче ка савременом хорор и СФ роману. Књига је написана у виду писама авантуристе, који се у свом авантуристичком походу нашао на крајњем северу планете. Он у писмима својој сестри описује импресије о природи, путовању, сантама леда, али јој преноси и причу сродне душе, коју је случајно срео, младог научника Франкештајна. Франкенштајн, маштовити младић, вољени син, брат, пријатељ, вереник, даровити научник сусрешће се у својим трагањима са извесним књигама које износе податке о могућности стварања живота из неживе материје. Даровити научник упознат са математиком, хемијом и другим природним наукама, на своју велику жалост успео је у својој намери, створио је њега, биће без имена, чудовиште, створа. Створио је живот ни из чега, зарад науке, истраживања, претеривао је у свему и постао убица.
Али ово није прича о чудовишту које трчи унаоколо са намером да растргне људе, поједе их или их барем мало преплаши. Ово је прича о човеку високо моралних начела, друштвеног, доброг срца, спремног да помогне, одбрани и заштити, творевини људи и друштва које га је васпитало. Човек који то није, напуштен од творца, говор је научио у мраку помоћног објекта слушајући људе како говоре, читање је научио помоћу књига нађених у шуми. Он је добар дух који помаже ноћу. Он је чудовиште које из реке спасава девојчицу. Ипак, добио је батине, вриску за узврат, пуцано је на њега, људи су се ужасавали, творац га је напустио. Жеља са друштвом, жеља за сапутницом, друштво довело је до појаве створа, надљуски јаког, нељудски тужног, божански осветољубивог. Морал је прешао у ману, етика довела до беса, он је ипак продукт човека, он убија, свети се и пати због својих дела. Ко је уствари крив или ко је уствари чудовиште? Да ли је то биће без имена или млади научник Франкенштајн? Или је то једноставно био несрећан спој морално позитивних људи који је довео до свих негативности и несрећа?
Класик у правом смислу те речи, од оригиналне теме, преко сјајно сложене композиције, до беспрекорне реченице. Класик хорора чија је основна тема љубав ипријатељство, жал за немогућношћу остварења својих потенцијала и жеља. Демон расте у сваком од нас, као производ мисли, друштва, животних околности. Да ли ће бити развијен у чудовиште и изаћи да се покаже свету или ће пустити сву своју тугу на одру свога творца у виду анђела? Ко држи прекидач свог живота у властитим рукама док тамна страна ума гута, попут демона, сву светлост архетипа доброте у нама?
„Будите људи, то јест будите нешто више него обични људи. Будите истрајни у својим одлукама и чврсти као стена. Овај лед није тако саздан као што ваша срца могу бити. Он је несталан и не може вам одолети ако ви кажете да нећет. Не враћајте се својим породицама са жигом срама на челу. Вратите се као јунаци који су се борили и победили, и који не знају шта значи окренути леђа непријатељу.“
Коментари
Постави коментар