Пређи на главни садржај

Juzno od granice, zapadno od sunca

Некако у доба опчињености Мишимом појавила се једна шарена књига неког непознатог јапанског аутора, ставили су га у контекст са Мишимом, и наравно то је био довољан разлог да се безглаво залетим и купим књигу тог новог и мени непознатог јапанског писца. Истина контекст је био једноставан, и Мишима и Мураками, који је након књиге постао мени познат, долазили су из Јапана и продали су безгранично много књига, али друге контекстуалне сличности нису имали. Након два дана волео сам Шимамото, онако са дозом презира како свака велика љубав обичава, као и Муракамија и све што долази из Јапана. И након неколико прочитаних Муракамијевих књига, ова књига је највољенија, Шимамото најжељенија, а ритам џеза најзаноснији.
Књига одише тишином, тишином усамљеног мушкарца у велеграду, који воли да слуша џез, опседнут мистериозном женом са смрћу у очима. Овога пута то је Хаиме, срећно ожењени средовечни мушкарац, који пролази кроз кризу средњих година. Он је срећан, има жену која га воли, власник је два џез клуба, али га прогања мисао на жену, девојчицу са којом је одрастао, тајанствену Шимамото. Период детињства, период игре, другарства, првих пољубаца, ватрене искре која гори, искрених очију и најискренијих пољубаца. А онда тишина, Хаиме и Шимамото не постоје, он о њој не зна ништа, ни да ли је жива, ни где живи, све до једног дана када се Шимамото изненада појављује у џез клубу. Шимамото се поново појављује искушавајући га осећањима, лепотом, блискошћу и разумевањем, али га истовремено и дубоко збуњује. Криза седњих година, прељуба и вечно питање, да ли сам срећан? Хаиме чека срећну карту, а када је коначно добије у лику повратка Шимамото, он једноставно не зна шта би са њом. Као и многи он не зна да је прилично срећан, јер он сања, али је и део снова, лебди светом у коме је чврсто усидрен, замишља уместо да живи, чезне уместо да гледа.
Сањив, безвремени мотив љубави, у ритму меланхолије блуза и спорог џеза, пун импровизоване усамљености прожете непрегледном љубављу жене, која воли и чека, и ње, љубави из детињства, која бежи, која нестаје, која је део снова, кошмара и опсесије. Мураками нам пружа пун кофер чежње и носталгије, али нам пружа и празне листове, да допишемо наш крај, нашу причу, да замислимо Хаимеа и Шимамото у неком новом загрљају, у неком другом свету, са неким другим људима, тајанственим, мистериозним, са очима пуним џеза и шумом сећања у ушима.
„Мислим да ме и даље волиш, али не можемо избећи чињеницу да ти нисам довољна. Знала сам да ће се то догодити. Зато те и не кривим што си се заљубио у другу жену. Не нисам љута. Требала бих бити, али нисам. Само осећам бол. Пуно бола. Мислила сам да могу да замислим колико ће ово болети, али нисам била у праву.“

Коментари

Популарни постови са овог блога

Лирска проза Јунгове ученице

Олга Токарчук Увек се радо сетим те, мојим родитељима, вољене серије Грлом у јагоде и оне чувене реченице „Те 19... године...“, коју су многи позајмљивали у својим емисијама или забавним текстовима. Дакле „Те 2013. године...“ збиле су се бројне згоде и незгоде, а почасни гост на сајму књига у Београду била је Пољска. Сматрам себе пацифистом, не осуђујем ничије поступке, али народ по својој еманципованости гледам по томе да ли у свом поносном јату имају неког битног књижевника или научника. Марија Кири, Сјенкијевич, Лем, Сингер, предивна Вислава, у неку руку и Грас, али и лично пријатељство са пар дивних људи пољског порекла спокојно су ми пружали догматску стварност о космополитском и пажње вредном народу. А онда се из сајамског истраживања у књижевном свету јавила једна дивна пољска књижевница која ми је натерала блажени осмех на лице док ишчитавам њене писане мисли. Недуго потом Нобел за књижевност, заслужено, без мрље на и једној страници њених књига, без и једне речи побуне, без би...

Орхан Памук

Орхан Памук... ...турски нобеловац, коме је један од узора у писању Иво Андрић. И заиста, бар за мене, на тренутке, читајући његова дела, а посебно Црвено и Тврђаву, био сам збуњен и погледивао повремено да ли у ствари читам Андрића, а не Памука. У својим делима бави се сукобом старог и новог, истока и запада, потчињеног и надређеног, историје и будућности. Задире у забрањене теме историјског тренутка. У први план истиче породицу, њене вредности и мане, као темељ једног друштва у виду есенције која спаја и разара. Забрањена љубав, уговорени бракови, пожуда, али и свеприсутна уметност, као историјски тумач времена у коме је настала. Памук пише квалитетно, без намере да подилази читаоцу савременом технологијом, сензацијом или квази културом. Колико има поштовалаца исто толико има и оних који не воле да читају његове књиге пуне описа и детаља. Квалитет у књигама донео му је нобела за 2006. годину. Од значајних дела истичу се: Зовем се црвено, Нови живот, Џевдет- бег и његови синови, Ц...

Милан Кундера и његова неподношљиво лепа проза

Милан Кундера , пореклом Чех, пасошем Француз, у стварности космополита сломљеног срца због домовине за којом чезне, за којом пати, о којој пише. Домовином из које је морао да иде као и многи несрећни срећници који нису делили судбину срећних несрећника који су иструлили у стварности соц- реализма, осуђени од малих и лакомих комшија, подмитљивих политичара и штуцавих вођа. Он је један од оних бесмртних о којима је писао, један од оних који ће, и након свакоме суђеног краја, наставити да обитава преко другог медијума, у срцима својих читалаца. Један је од најбољих живих писаца који, гле чуда, нису добили Нобела. А пише магично лако, са дубином Маријанског рова, ширином детиње маште, осмехом заљубљене тинејџерке и тугом напуштеног пса. Аутор бројних дела и даље живи у Француској, пише на Француском и ретко одлази у љубљену и од соц- реализма ослобођену Чешку. Најпознатија дела: Неподношљива лакоћа постојања, Шала, Књига смеха и заборава, Опроштајни валцер, Бесмртност, Идентитет, Живот...