Некако у доба опчињености Мишимом појавила се једна шарена књига неког непознатог јапанског аутора, ставили су га у контекст са Мишимом, и наравно то је био довољан разлог да се безглаво залетим и купим књигу тог новог и мени непознатог јапанског писца. Истина контекст је био једноставан, и Мишима и Мураками, који је након књиге постао мени познат, долазили су из Јапана и продали су безгранично много књига, али друге контекстуалне сличности нису имали. Након два дана волео сам Шимамото, онако са дозом презира како свака велика љубав обичава, као и Муракамија и све што долази из Јапана. И након неколико прочитаних Муракамијевих књига, ова књига је највољенија, Шимамото најжељенија, а ритам џеза најзаноснији.
Књига одише тишином, тишином усамљеног мушкарца у велеграду, који воли да слуша џез, опседнут мистериозном женом са смрћу у очима. Овога пута то је Хаиме, срећно ожењени средовечни мушкарац, који пролази кроз кризу средњих година. Он је срећан, има жену која га воли, власник је два џез клуба, али га прогања мисао на жену, девојчицу са којом је одрастао, тајанствену Шимамото. Период детињства, период игре, другарства, првих пољубаца, ватрене искре која гори, искрених очију и најискренијих пољубаца. А онда тишина, Хаиме и Шимамото не постоје, он о њој не зна ништа, ни да ли је жива, ни где живи, све до једног дана када се Шимамото изненада појављује у џез клубу. Шимамото се поново појављује искушавајући га осећањима, лепотом, блискошћу и разумевањем, али га истовремено и дубоко збуњује. Криза седњих година, прељуба и вечно питање, да ли сам срећан? Хаиме чека срећну карту, а када је коначно добије у лику повратка Шимамото, он једноставно не зна шта би са њом. Као и многи он не зна да је прилично срећан, јер он сања, али је и део снова, лебди светом у коме је чврсто усидрен, замишља уместо да живи, чезне уместо да гледа.
Сањив, безвремени мотив љубави, у ритму меланхолије блуза и спорог џеза, пун импровизоване усамљености прожете непрегледном љубављу жене, која воли и чека, и ње, љубави из детињства, која бежи, која нестаје, која је део снова, кошмара и опсесије. Мураками нам пружа пун кофер чежње и носталгије, али нам пружа и празне листове, да допишемо наш крај, нашу причу, да замислимо Хаимеа и Шимамото у неком новом загрљају, у неком другом свету, са неким другим људима, тајанственим, мистериозним, са очима пуним џеза и шумом сећања у ушима.
„Мислим да ме и даље волиш, али не можемо избећи чињеницу да ти нисам довољна. Знала сам да ће се то догодити. Зато те и не кривим што си се заљубио у другу жену. Не нисам љута. Требала бих бити, али нисам. Само осећам бол. Пуно бола. Мислила сам да могу да замислим колико ће ово болети, али нисам била у праву.“
Коментари
Постави коментар