Пређи на главни садржај

Juzno od granice, zapadno od sunca

Некако у доба опчињености Мишимом појавила се једна шарена књига неког непознатог јапанског аутора, ставили су га у контекст са Мишимом, и наравно то је био довољан разлог да се безглаво залетим и купим књигу тог новог и мени непознатог јапанског писца. Истина контекст је био једноставан, и Мишима и Мураками, који је након књиге постао мени познат, долазили су из Јапана и продали су безгранично много књига, али друге контекстуалне сличности нису имали. Након два дана волео сам Шимамото, онако са дозом презира како свака велика љубав обичава, као и Муракамија и све што долази из Јапана. И након неколико прочитаних Муракамијевих књига, ова књига је највољенија, Шимамото најжељенија, а ритам џеза најзаноснији.
Књига одише тишином, тишином усамљеног мушкарца у велеграду, који воли да слуша џез, опседнут мистериозном женом са смрћу у очима. Овога пута то је Хаиме, срећно ожењени средовечни мушкарац, који пролази кроз кризу средњих година. Он је срећан, има жену која га воли, власник је два џез клуба, али га прогања мисао на жену, девојчицу са којом је одрастао, тајанствену Шимамото. Период детињства, период игре, другарства, првих пољубаца, ватрене искре која гори, искрених очију и најискренијих пољубаца. А онда тишина, Хаиме и Шимамото не постоје, он о њој не зна ништа, ни да ли је жива, ни где живи, све до једног дана када се Шимамото изненада појављује у џез клубу. Шимамото се поново појављује искушавајући га осећањима, лепотом, блискошћу и разумевањем, али га истовремено и дубоко збуњује. Криза седњих година, прељуба и вечно питање, да ли сам срећан? Хаиме чека срећну карту, а када је коначно добије у лику повратка Шимамото, он једноставно не зна шта би са њом. Као и многи он не зна да је прилично срећан, јер он сања, али је и део снова, лебди светом у коме је чврсто усидрен, замишља уместо да живи, чезне уместо да гледа.
Сањив, безвремени мотив љубави, у ритму меланхолије блуза и спорог џеза, пун импровизоване усамљености прожете непрегледном љубављу жене, која воли и чека, и ње, љубави из детињства, која бежи, која нестаје, која је део снова, кошмара и опсесије. Мураками нам пружа пун кофер чежње и носталгије, али нам пружа и празне листове, да допишемо наш крај, нашу причу, да замислимо Хаимеа и Шимамото у неком новом загрљају, у неком другом свету, са неким другим људима, тајанственим, мистериозним, са очима пуним џеза и шумом сећања у ушима.
„Мислим да ме и даље волиш, али не можемо избећи чињеницу да ти нисам довољна. Знала сам да ће се то догодити. Зато те и не кривим што си се заљубио у другу жену. Не нисам љута. Требала бих бити, али нисам. Само осећам бол. Пуно бола. Мислила сам да могу да замислим колико ће ово болети, али нисам била у праву.“

Коментари

Популарни постови са овог блога

Лирска проза Јунгове ученице

Олга Токарчук Увек се радо сетим те, мојим родитељима, вољене серије Грлом у јагоде и оне чувене реченице „Те 19... године...“, коју су многи позајмљивали у својим емисијама или забавним текстовима. Дакле „Те 2013. године...“ збиле су се бројне згоде и незгоде, а почасни гост на сајму књига у Београду била је Пољска. Сматрам себе пацифистом, не осуђујем ничије поступке, али народ по својој еманципованости гледам по томе да ли у свом поносном јату имају неког битног књижевника или научника. Марија Кири, Сјенкијевич, Лем, Сингер, предивна Вислава, у неку руку и Грас, али и лично пријатељство са пар дивних људи пољског порекла спокојно су ми пружали догматску стварност о космополитском и пажње вредном народу. А онда се из сајамског истраживања у књижевном свету јавила једна дивна пољска књижевница која ми је натерала блажени осмех на лице док ишчитавам њене писане мисли. Недуго потом Нобел за књижевност, заслужено, без мрље на и једној страници њених књига, без и једне речи побуне, без би...

Жудња за Ротом

Филип Рот... ...амерички писац јеврејског порекла који никога не оставља равнодушним. Неки га обожавамо и дивимо се свакој његовој реченици у свакој новој књизи за којом трагамо, смејемо се догодовштинама његових књижевних јунака, тугујемо у тренуцима када описује њихове кризе, депресивне боравке у четири зида и промишљамо са сваком оштром критиком савременог друштва и малог човека, док неки не могу да поднесу његове излете у еротику којима нас лепршаво заводи попут пана док нас води у најскривеније кутке свог умног лавиринта где се крију опомене, истина и често бол. За књигу Америчка пасторала добио је пулицерову награду, али то није једина квалитетна књига у његовом опусу. Од осталих књига издвајају се: Професор жудње, Сабатов театар, Људска мрља, Удала сам се за комунисту, Умирућа животиња, Огорчење, Портнојев синдром, Завера против Америке. Фантастичан писац, фантастично заводљиве реченице и оштрог језика један од оних које ми је даривао кутак. Књиге ћу писати по жудњи за њима...

Милорад Павић ловац на снове

... по сопственом признању, до објављивања Хазарског речника, био је најнечитанији писац у својој земљи, а након тога најчитанији. Узалудно помињање Божјег имена је неумесно, али Павићев опус као да произилази из нечега што је Платон назвао мимезисом, идејом која је кроз снове божанским путевима прешла са творца на уметника. Јер његове књиге су пуне магије, нонсенса, астрологије, снова, чудеса, љубави, лепих и смешних речи, чудних јела и још чуднијих имена, раскошних грађевина и фантастичних идеја. Ловци на снове сигурно су спавали у његовој близини, а задатак им је био да стално изнова хране идејама тог поткивача звезданих коња, сликара тарот карата, понуђача уникатних крајева, складатеља укрштеница, сакупљача речника, астролога са очима које гледају с ове и оне стране. Сматрао је читаоца активним сарадником у процесу настанка и живота књиге и желео је да што мање смета нудећи нашем сензибилитету начине читања и жељене крајеве, остављао нам је празне линије да књигу наставимо у вид...