„Отац ме не разуме, Еф- Би- Ај ме не разуме, Силки Волш ме не разуме, не разумеју ме ни чланице женског студенстског удружења, ни колеге боеми- чак ме ни Луј Јелинек не разуме, а, ма колико невероватно то звучало, овај осумњичени хомосексуалац (кога јури полиција) био ми је најбољи друг. Не, нико ме не разуме, чак ни ја самог себе не разумем.“
У свакоме од нас пламти ватра од рођења и та прва ватра, од које нежне и несмотрене руке могу да заврше са пликовима, никада се у нама не гаси, већ само временом буде контролисана, савладана и умирена, али никада угашена. Свака особа, била она мушког или женског рода, мора да прође кроз период пун похотних мисли и дела, пун жудње и пожуде. Адолесценција пуна живота, забрањених тема, табуа, истраживања без осуде и са смехом на уснама и очима. Искрена љубав, неспутана, у којој је све дозвољено, која лепи свој миришљави сок на неискусна срца, а онда пече, боли, разара и иде даље са раном која брзо зараста и тера на нове изазове, на нове доживљаје, на нове пожудне подухвате. Ко није волео, ко није жудео пуним срцем за женским телом у доба адолесценција, тај није ни живео, а ко није живео није се ни заситио тих дивних додира и опојних мириса који годе, који боле, који пале ватре пожудних идеја, распаљују пут ка Платоновим прасликама у форми љубавног истраживања. Мириси младости и туђег додира, укуси младости и туђе коже, додири младости и љубавне пожуде, пожуда младости и ватрене љубавне игре. Ватра гори, ватра греје, ватра пече...
„... сада на тераси Гритија, где сам дошао да прославим тријумфални почетак новог живота, пријатног и уравнотеженог, да прославим запањујући повратак здрављу и срећи, ја се сећам најранијих, најбурнијих тренутака шеиковања, оне ноћи у нашем сутерену, у Лондону, када је на мене дошао ред да питам Биргиту шта је оно што она највише жели? Оно што ја највише желим те две цуре су ми пружиле.“
Одрастање не може без тебе љубави, грешка и туга не може без тебе љубави, лепота и пакао не могу без тебе љубави, искуство старог човека не може без тебе љубави. Нико се није научен родио, сви се уче на својим грешкама, нико на туђим. Професоре зар те пожудне лепотице никада не изађу из главе одраслог дечака, зар увек патимо за неспутаним играма, разјареним, пуним ватре и никада не преболимо ране младих дана. И када дође она која вреди колико и све оне, и када дође ватра која греје пожуду, а не гори неискусну кожу, ми и даље попут црних лептирова лепе песме сулудо и безглаво срљамо у сусрет ватри која гори. А ватра води ка погрешни корацима, а погрешни кораци воде ка блузу, хладним ноћима и разговорима преко интерфона и онда не устајемо из кревета, онда имамо жељу за спавањем, данима и ноћима, и данима и ноћима... Ватра хладноће попот жара стеже јаче и гори дуже и траје дуже и ломи слаба срца, без подршке и загрљаја и пуно погрешних речи, погрешних писама и погрешних људи и нељуди.
„Сада ме све оно што он уради ужасно раздражује. Али не могу ни да поново будем онако болесна и сама. То не бих могла да поднесем. Могу да поднесем усамљеност, могу да поднесем и телесне муке, али више не могу да их поднесем заједно у оном степену.“
Проток времена од младости до грешака, од грешака до безнађа, од безнађа до трагова сунца, а сунце као сунце тражи ватру, изазива ватру у нама и око нас. Снови разјарују жудњу, жудња даје крила, а крила не приличе људима јер људи нису птице и онда попут Икара буду спржени. Дах прошлих времена, дах онога што је грејало срце, онога што је било мило. И свака рана има осмех на лицу, и сваки ожиљак има вредност. жудња не долази од мозга па да буде прикочена, умирена, засутављена. Жудња долази из срца, из тела и сваке поре нашег бића и она мора бити проживљена.
„Време је за спавање, и то је све. О, љубљено моје невинашце, ти то не схваташ, а ја нисам кадар да ти објасним. Не могу то гласно да кажем, не вечерас, али кроз годину дана моја страст ће исхлапити. Она већ нестаје, а ја, нажалост, не могу ништа да учиним да бих је сачувао. (...) Тако сам присно везан за тебе као ни за кога другог!- а ипак нећу бити у стању ни руку да подигнем, ни тек толико да те додирнем... док претходно не опоменем самога себе да то морам.“
Фантастична књига на хиљаду и један начин. Гађа у сваки педаљ бића. Када је Рот снимао живот па га претворио у књигу и како се наставља прича? Први сусрет са Ротом, а онда иде Пасторала, Комуниста, Сабат, ма читав живот.
Коментари
Постави коментар