Bloomsday као религија или Уликс са четири листа

„Лутао би занавек, самим собом гоњен, до крајњих граница своје кометарне орбите, даље од статичних звезда и променљивих сунаца и телескопских планета, космичке сирочади, све до крајњих граница простора, крећући се од једне до друге земље, међу људима, кроз разне догађаје. Негде би сасвим неприметно чуо зов и помало невољно, сунцем приморан, одазвао би му се. Потом би се, пошто би нестао из сазвежђа Северне Круне, однекуд појавио новорођен изнад делте у сазвежђу Касиопеје да би се након небројених еона лутања вратио као усамљени осветник, рука правде за зликовце, тајанствени крсташ, пробуђени спавач...“

Сваки почетак носио је одустајање, не одустајање, већ одлагање за неку другу прилику, неко друго време, повољније, мирније, погодније. Тренуци радосне галаме, трка макетама аутића, прављења кула и градова, учења првих слова и скакања по кревету, донели су мир и погодност, и да успео сам! О Радости!!! Прочитао сам ту легендарну књигу, тај обимни Уликс, књигу над књигама, али је нисам довршио, нисам је до краја довршио и никада то нећу моћи. Јер ову књигу није могуће довршити, она није писана на новинској хартији у стилу неформалних мисли лутајућег репортера, већ је неопходно стално и изнова јој се враћати, као и Библији, по нове мудрости, нове информације, нова значења, нова разумевања. И погрешио сам још на самом почетку, јер још увек није било време за њу. Требао ми је неки други Џојс у виду чувеног Портрета, нека друга Ирска у виду келтских митолошких бића и хероја, нека друга историја у виду борбе за независност, требао ми је студиознији Шекспир, требао ми је квалитетнији Одисеј, бољи грчки мит, гелска историја и тај предивни језик вилењака и наравно Даблин, стари и митолошки са својим пабовима, пинтама, кочијама, шеширима, женама и песмама. Захтевна књига, пуна информација, алузија, скривеног значења, енциклопедијских података, вертикалних и хоризонталних повезивања, расправа, лексичке олује, лингвистичке експлозије, књижевне историје, скривене ироније, нескривене сатире, људске глупости и љубавне супернове. Ући неспреман у такав вртлог података допринео је разумевању, односно неразумевању књиге у целости, бар одређених описа у њој. Преводилац Зоран Пауновић (коме овом приликом честитам на информисаности и знању) у уводној напомени написао је да је први сусрет са Уликсом за већину читалаца тек почетак дружења са овим романом, што је најтачнији опис Уликса који је могуће дати.

„Ако Сократ данас изађе из свог дома, затећи ће мудраца како му седи на прагу, а кад би Јуда вечерас изашао, кренуо би право према Јуди. Сваки је живот сачињен од много дана, дан за даном. Ходамо кроз себе саме, сусрећемо разбојнике, духове, дивове, старце, жене, удовице. Али увек срећемо себе саме.“

Данас је 16. Јун. Данас је Блумсдеј (Bloomsday) дан у који је смештена радња романа Уликс, дан обележавања величине Џемс Џојса у Даблину, дан када је Џојс упознао њу, Нору Барнакл, и посветио 16. јуну године 1904. целу књигу. Један дан описан у једној књизи, три целине са 18 поглавља, лепезом разноврсних споредних ликова и троје главних: Стивен Дедалус, Моли Блум и наравно Леополд Блум. Роман без линијског тока, али са пуно скривених значења која повезују разне делове књиге, са пуно мистерија и загонетки. Поглавље 11, најмузикалније поглавље, започиње са шездесет неповезаних фрагмената, шездесет неповезаних реченица, речи, узвика који ће се касније појављивати у току књиге, уклопљени у радњу, проширене и обрађене, а оно што је најинтересантније поглавље је писано по моделу композиције познате као фуга. Беспотребно је рећи да је реч о књизи у којој је много биографских елемената. Стивен Дедалус је добио улогу туге, али непокорне туге убеђеног атеисте, непокорног и према мајчиној љубави, због својих уверења, убеђења, без исповеди, без последње причести и са патњом за цео живот. Атеизмом одише књига, подсмех религији је нескривен и та верска тема је једна од главних међу темама које се преплићу у књизи.

„Бременитост без радости, рече он, рађање без бола, тело без мрље греха, трбух без пуноће. Нека се бестидници с вером побожно моле. Ми ћемо се, вољом оснажени, томе одупрети.“

Ред религије, ред љубави, ред митологије, ред Шекспира, ред жудње и похоте, ред рађања и новог живота, ред смрти и туге. Пријатељство, изневерено пријатељство, борба са фунте, шилинге и пеније, завођење на пешчаној плажи, невино и раскалашно подавање чарима љубавних загрљаја, ватрени описи са слашћу на прстима, морнарске приче попут Одисејеве авантуре. Љубав према Ирској, њеној култури, традицији, келтској митологији, обредима и обичајима, борби за слободу од краљичиног народа, јесте оно што опчињава, као и помен страдалим херојима из Ирске историје, славним биткама и легендама које под њима настају и све то зачињено гелским језиком, толико певљивим, као да је под вилењачким непцима настао. Расправе пријатеља у библиотеци представљају праву књижевну теорију на тему Шекспира и његових дела, са примесама савремености у њима, али и разним теоријама да ли је име Шекспир у ствари параван неког другог аутора, који је писао попут многих под псеудонимом. И није ту само Шекспир, већ је ту и народна поезија, доскочице, пословице, ту је и Јејтс, Вилијам Блејк вратар из пакла и многи други песници, који књизи дају певљивост, многозначност и разноврсност.

„Знајте сви, рече, од рушевина времена граде се палате вечности (Блејк). Шта то значи? Ветрови жудње сатиру трње, али после тога из трња израста ружа на крсту времена. Чујте ме добро. У женској утроби реч постаје тело али у духу Створитеља сва тела која нестану постају реч која никада нестати неће.“

Сигуран сам да на овом свету има веома мали број људи који у потпуности разумеју Уликс и сматрам да је то управо оно што је аутор и желео. Желео је да се о књизи полемише, расправља, траже скривена значења и да се на тај начин створи мит, а самим тим и да се књига развија и расте кроз друге руке, друге очи и друге прсте. Да ли је мушкарац потпун без жене? Ни Уликс није потпун без ње, без њеног поглавља, без дела који све повезује, даје одређена разјашњења и попут емулзије сједињује раштркане мушке ликове књиге. Завршни део књиге, који може да представља целину саму за себе, заправо је оргазмички, заокружени финиш са узвишеним крешендом, еротским, потпуним и рајским задовољењем.

„Добро се истутњи. Младост је пролазна.“

Ово је књига живота, човечанства и љубавне лепоте изнад свега, књига људских сећања, радости и туга. Ова књига је читав живот. И да апсолутно је велики изазов прочитати Уликс, и изазов и страст и љубав, јер ово није књига као свака друга, ово је књига која стоји на олтару свих других књига, као изазов неким будућим приповедачима, неким другим заљубљеницима у књижевност, неким другим неисписаним страницама неког будућег и новог Уликса.

„У овој земљи људи продају много више но што је она икада имала, и праве одличан посао. Не бој се оних који продају тела али немају моћи да купе душу. Она је лош трговац. Купује скупо, а продаје јевтино.“