Јукио Мишима
У питању је, и данас, најпревођенији и, морам да кажем, најфанатичнији јапански писац. Потребно је поћи од његове смрти да би се објаснио његов живот, али и његова филозофска и религиозна убеђења. 1970 године убио се Јукио Мишима ритуалним, самурајима својственим самоубиством, познатим сепукуом. Смрт представља и централни лајтмотив његових дела, али и његовог живота. Последњи самурај, како често називају Мишиму, био је тврдокорни националиста, посвећен свему оном што је Јапан представљао, привржен цару, зен будиста опчињен лепотом и естетиком старог Јапана. У својим делима држи се својих филозофских уверења и пише о традицији, пролазности човекове природе и осуђује уплив свега што је модерно у традицију и митологију Јапана. Мишима је био изванредно способан човек који је имао успеха у свему чега се дохватио. Изванредан писац, поета, глумац, режирао је и дириговао симфонијским оркестром, био изванредан мачевалац и атлета, три пута номинован за нобелову награду. Његов живот био је стално трагање за лепотом и борба са пролазншћу лепоте, било да ју је пронашао у књижевним класицима Јапана, древним храмовима, женствености, или традицији будизма, ефекат који је лепота имала на Мишимин живот, на крају му је учинила живот неподношљивим, па је превласт преузела његова друга звезда водиља, смрт. Најпознатија дела: Златни павиљон, Морнар који је изневерио своје море, После банкета, тетралогија Море плодности, Исповест маске...
Пролећни снег
Пролећни снег представља први део тетралогије под називом Море плодности, које представља његову тачку на И, јагодицу на торти, Мишимино коначно завештање. Завршетак писања ове тетралогије, односно дела под називом Пад анђела, представља датум његовог ритуалног самоубиства. Радња је смештена у рани двадесети век, 1912. годину, и преставља почетак краја, за Мишиму, свега онога што јесте традиционални Јапан. Обрађује се период који је дошао након владавине цара Меиђија (око 1912. године) па до седамдесетих година двадесетог века (све је то распоређено у четири књиге). Ма колико то данас чудно звучи, али описан је развој једног изолованог Јапана, традиционалног и национализмом оптерећеног, све до савремене и модерне државе. У Пролећном снегу је почело јачање западњачког утицаја, дошло је до уплива нечега што није традиционално, шинто светилишта пропадају, митологија се лагано занемарује, а цар лагано губи свој утицај. Кроз причу о Кијоакију, сину богатог барона, и његовој љубави према класно племенитијој девојци Сатоко са којом је одрастао, Мишима нам приповеда о сусрету између савременог и традиционалног Јапана. Дечак је леп, сањив, меланхоличан, лењ и амбициозан, друкчији од оних око њега, оних који су посвећени традицији. Породица дечака има новац, али они нису једна од традиционалних јапанских племићких породица, попут оне у суседству. Његов отац ствара савез између те две породице, а дечак проводи много времена у суседној резиденцији упијајући племенити амбијент. Његов отац снабдева новац, друга породица снабдева престиж. Они се познају читавог живота, а она њега воли од када су били деца. Надмени Кијоаки одбија љубав, али увиђа грешку тек након што бива уговорен брак између ње и момка племићког порекла. Тешка романса даје аутору шансу да дискутује о теми "светлости разума и таме страсти", о будизму и реинкарнацији. Тешка тема намеће велику трагедију која као да указује на трагедију самог писца, који нам казује, кроз речи својих јунака, да баца свој живот као да жели да изврши самоубиство.
Сјајно написана књига осликава све оно што Мишима и јесте, традиционалиста и зен будиста привржен шинтоистичким храмовима и царевима, једном речју самурај са фантастичним (или фанатичним) књижевним даром.
Остала три дела тетралогије су: Помамни коњи, Храм свитања и Пад анђела.
Сјајно написана књига осликава све оно што Мишима и јесте, традиционалиста и зен будиста привржен шинтоистичким храмовима и царевима, једном речју самурај са фантастичним (или фанатичним) књижевним даром.
Остала три дела тетралогије су: Помамни коњи, Храм свитања и Пад анђела.
Морнар који је изневерио море
Мишимин морнар зове се Риуђи, његови пријатељи су звезде, његове нејасне представе о слави, да га нешто велико чека у следећој луци, допуштају му да избегне осећај немоћи и бесциљности. Он сања о романтичном завршетку морнарске каријере. Његов животни стил постојања у покрету завршава се убрзо након што упозна удовицу Фусако и њеног сина Ноборуа, у луци Јокохама. Он је јунак за њеног сина, човек из традиционалних прича о самурајима и ронинима, суперјунак и херој. Права љубавна прича, идила, али све до тренутка док морнар не одлучи да изневери море и скраси се крај Ноборуове мајке у луци Јокохама. Тада он престаје да буде херој и постаје обичан човек, попут сваког другог оца.
Почетак нам наговештава да би роман могао бити о једном сексуалном открићу пошто је Нобору открио шпијунку у ормару, ка спаваћој соби своје мајке. Он проучава голо тело своје мајке, а касније и однос између ње и морнара. Нобору је нестабилан дечак који почетак пубертета проводи без оца, и као такав лако потпада под утицај фашистички настројеног психопате. Шеф, Ноборуов другар, је богати клинац, запостављен од родитеља, са много књига у великој кући, изузетно паметан, презире оца, пун је психоза и као такав представља апсолутни ауторитет за друге дечаке па и за Ноборуа. Дечаци презиру слабе људе, мрзе оне који нису попут хероја из традиционалних прича, другим речима мрзе своје очеве и доводе у опасност своју околину. За славну смрт се треба припремати читавог живота и ови дечаци стреме ка том начину живота. А као доказ да су прави и храбри мушкарци, они вежбају ритуални сепуку на недужним животињама, у нашем случају на мачкама. Тренирају се да буду неосетљиви јер осим њих и противника нема ничега на свету. Нема бола, нема умора, нема временских прилика, они су фокусирани само на борбу. Другим речима дечаци се припремају за живот самураја. И иако је свет самураја одавно мртав, треба се припремати за борбу против свега што представљају њихови слаби очеви, који не подсећају на јунаке њихових самурајских прича.
Тема је необична, али веома привлачна традиционалном Мишими. Романтични увод прелази муњевито у нешто скривено и злокобно, и у тој књижевној вратоломији се и види права Мишимина вредност и мајсторство. Сјајна књига!
Почетак нам наговештава да би роман могао бити о једном сексуалном открићу пошто је Нобору открио шпијунку у ормару, ка спаваћој соби своје мајке. Он проучава голо тело своје мајке, а касније и однос између ње и морнара. Нобору је нестабилан дечак који почетак пубертета проводи без оца, и као такав лако потпада под утицај фашистички настројеног психопате. Шеф, Ноборуов другар, је богати клинац, запостављен од родитеља, са много књига у великој кући, изузетно паметан, презире оца, пун је психоза и као такав представља апсолутни ауторитет за друге дечаке па и за Ноборуа. Дечаци презиру слабе људе, мрзе оне који нису попут хероја из традиционалних прича, другим речима мрзе своје очеве и доводе у опасност своју околину. За славну смрт се треба припремати читавог живота и ови дечаци стреме ка том начину живота. А као доказ да су прави и храбри мушкарци, они вежбају ритуални сепуку на недужним животињама, у нашем случају на мачкама. Тренирају се да буду неосетљиви јер осим њих и противника нема ничега на свету. Нема бола, нема умора, нема временских прилика, они су фокусирани само на борбу. Другим речима дечаци се припремају за живот самураја. И иако је свет самураја одавно мртав, треба се припремати за борбу против свега што представљају њихови слаби очеви, који не подсећају на јунаке њихових самурајских прича.
Тема је необична, али веома привлачна традиционалном Мишими. Романтични увод прелази муњевито у нешто скривено и злокобно, и у тој књижевној вратоломији се и види права Мишимина вредност и мајсторство. Сјајна књига!
Златни павиљон
Златни павиљон је најпознатији и најквалитетнији Мишимин роман. Ни у овом роману писац не одступа од своје звезде водиље, а то је писање о традицији и описивање везано за традицију. У овом случају описан је догађај из јапанске историје, као и зен будистички храм у Кјоту, имена Кинкакуји познатог по надимку Златни павиљон. Описан је живот и дело особе која је запалила храм након другог рата 1950. године, као и историја поменутог храма. Наравно такво скрнављење храма није могло да прође без истраживања традиционалног Мишиме, па је он стога са филозофске и психолошке стране истражио и покушао да разјасни разлоге његовог спаљивања.
Дакле напетости нема. Од почетка се зна да је храм спаљен и зна се ко га је спалио. Враћамо се у прошлост, описује се живот Мизогучија будистичког монаха који је био склон муцању и кога су вршњаци сматрали ружним. Ломе се копља да ли је храм спаљен због незадовољства започетом комерцијализацијом будистичких храмова након јапанског отварања према страним утицајима, или је то дело душевно поремећене особе, која је то урадила у тренуцима сужене свести. Мишима је створио лик који је, под утицајем сопствене деформације (муцање и ружноћа), реаговао при сусрету са симболом чисте лепоте. Мизогучи је још, док није учио за свештеника, био фасциниран Златним павиљоном, који за њега представља све оно постојано и трајно у свету смрти и пропадања „[…] знао сам и веровао да ће, услед свих промена света, Златни храм остати стабилан и непроменљив“. Мизогучи је у младости окружен смрћу. Убијане су жене због љубави са дезертерима, сведок је ратних разарања услед ваздушних напада на Јапан и свеопштег сиромаштва. Кјото, град центар културног наслеђа Јапана, је плански поштеђен рушења, а то је уједно и град у коме се налази Златни павиљон што за нашег јунака представља доказ о неуништивости храма.
Мишимино поштовање хеиан естетике, будизма и јапанског национализма, инплицира да је он у лудачком чину спаљивања видео чин побуне против све већег уплива модернизације у културу и свакодневни живот Јапана након рата. И Мишима и његов јунак су изазвали драматичне акције у свом животу (Мишимин покушај државног удара, који је резултирао ритуалним самоубиством), биле су инспирисане узнемиреношћу нестајањем природне и традиционалне лепоте, па су из тог разлога и покушали да је униште, да би је скрили од пролазности. Као да је Мишима, уједно осуђујући безумни чин уништења вољеног му храма, оправдавао, кроз опис Мизогучијевог злодела, сопствени чин свргавања нечега нетрадиционалног. Мизогучи је био само марионета у Мишимином описивању омиљене му теме, приказивању пролазне природе постојања.
Вишеслојна, филозофска књига, са широким и дубоким метафизичким значењем (попут релативно свих Мишиминих књига), приказује нам кризу зен будизма (кроз прихватање западних утицаја), приказује нам утицај америчке војске на Јапан, послератно сиромаштво и све мањи утицај цара. „Лепота лепе ствари то су моји најсмртоноснији непријатељи“- саопштава нам Мизогучи, а храм уроњен у злато, кога истиче архитектура кинеског стила и хеиан естетика, смештен покрај језера и окружен шумом, представљао је, а и данас обновљен представља, пример узвишене лепоте.
Лудачки добра књига, баш попут Мишиме
Дакле напетости нема. Од почетка се зна да је храм спаљен и зна се ко га је спалио. Враћамо се у прошлост, описује се живот Мизогучија будистичког монаха који је био склон муцању и кога су вршњаци сматрали ружним. Ломе се копља да ли је храм спаљен због незадовољства започетом комерцијализацијом будистичких храмова након јапанског отварања према страним утицајима, или је то дело душевно поремећене особе, која је то урадила у тренуцима сужене свести. Мишима је створио лик који је, под утицајем сопствене деформације (муцање и ружноћа), реаговао при сусрету са симболом чисте лепоте. Мизогучи је још, док није учио за свештеника, био фасциниран Златним павиљоном, који за њега представља све оно постојано и трајно у свету смрти и пропадања „[…] знао сам и веровао да ће, услед свих промена света, Златни храм остати стабилан и непроменљив“. Мизогучи је у младости окружен смрћу. Убијане су жене због љубави са дезертерима, сведок је ратних разарања услед ваздушних напада на Јапан и свеопштег сиромаштва. Кјото, град центар културног наслеђа Јапана, је плански поштеђен рушења, а то је уједно и град у коме се налази Златни павиљон што за нашег јунака представља доказ о неуништивости храма.
Мишимино поштовање хеиан естетике, будизма и јапанског национализма, инплицира да је он у лудачком чину спаљивања видео чин побуне против све већег уплива модернизације у културу и свакодневни живот Јапана након рата. И Мишима и његов јунак су изазвали драматичне акције у свом животу (Мишимин покушај државног удара, који је резултирао ритуалним самоубиством), биле су инспирисане узнемиреношћу нестајањем природне и традиционалне лепоте, па су из тог разлога и покушали да је униште, да би је скрили од пролазности. Као да је Мишима, уједно осуђујући безумни чин уништења вољеног му храма, оправдавао, кроз опис Мизогучијевог злодела, сопствени чин свргавања нечега нетрадиционалног. Мизогучи је био само марионета у Мишимином описивању омиљене му теме, приказивању пролазне природе постојања.
Вишеслојна, филозофска књига, са широким и дубоким метафизичким значењем (попут релативно свих Мишиминих књига), приказује нам кризу зен будизма (кроз прихватање западних утицаја), приказује нам утицај америчке војске на Јапан, послератно сиромаштво и све мањи утицај цара. „Лепота лепе ствари то су моји најсмртоноснији непријатељи“- саопштава нам Мизогучи, а храм уроњен у злато, кога истиче архитектура кинеског стила и хеиан естетика, смештен покрај језера и окружен шумом, представљао је, а и данас обновљен представља, пример узвишене лепоте.
Лудачки добра књига, баш попут Мишиме
Коментари
Постави коментар