Линије живота

Линије живота

Писаће се о важним елементима људског живота, хуманистичким наукама, делима које одређују човека, разуму који раздваја биће од звери, интелекту који унапређује цивилизацију, доколици која усрећује душу и уметности која оплемењује дух. Причаће уметници о важности свог позива, позива који позива на бунт, исмева људске мане, уноси светлост у отупеле очи, заискри тамо где искре више не постоје и осветли и онај најдубљи кутак мрачне стране ума. Архетип уметности, прапочетак свега, Зар не знате да сте ви Богови?, уз причу и причање, игру и плес, борбу за опстанак, долазак и одлазак, посао и весеље, уз слободно време или разоноду, од прапочетака на овамо основна забава човека била је музика. За радост и весеље, тугу и одлазак, учење до јутарњих часова, спавање, конкретан концерт, тежак рад или борбу за одржање, музика је у складу са ситуацијом мењала и своје тактове, прилагођавала се датој прилици и уносила бар мало смисла и у оне сиве делове дана. Друге уметности никада без ње и нису могле. Филм од постанка зависи од музике, једино у немом филму, што није било немо, била је музика. Изложбе лаика или цењених академских сликара без музичке подлоге биле су обичне шетње поред намаланих зидова неке собе. Амбијент књига мења се у такту са класиком, џезом, блузом или роком. Музика нам даје мултимедијалност, осећај живота, амбијент љубави и онда када је наизглед нема, амбијент среће када туга овладава страницама наше књиге, амбијент стрпљења када забасамо у неку тешку филозофску расправу без краја, амбијент игре када се нађемо „На путу“ разуздани са нашим јунацима или амбијент утехе када, у венецијанским каналима неке тамне ноћи, нашег љубљеног хероја одбије драга. Силу коју производи ритам музике која, док читамо и праве музике уопште ни нема, ствара атмосферу књиге и даје одреднице о локалитету у коме се наши јунаци налазе, расположењу у њиховим главама и магији која излази са страница књиге, открили су још од најранијих дана писци и песници, повезали слова са нотама и створили вечну творевину која опчињава и развија се неумитном брзином.

„Јер музика је нешто људско. С оне стране политике и савремене историје. нешто општељудско, један урођени, конститутивни елемент људске душе и људског духа. И музике ће бити увек и свуда, и на Истоку и на Западу. Јер музика је метафизичка. Разумете, мета- физичка, значи иза, или с оне стране чисто физичке егзистенције, с оне стране времена и историје и полтике и сиромашног и богатог и живота и смрти. Музика је вечна.“ (Контрабас- Зискинд)

Британски писац јапанског порекла, нобеловац чија дела одишу мирноћом, указују на историјски тренутак, сучељавање са сопственим делима, са дужношћу и обавезом наспрам неопходности и потребе. Ишигуро је у своја дела уградио класична музичка дела одређене декаде. У Остацима дана то је музика енглеских лордова, тиха, умерена, заводљива, неумарајућа, у Сликару пролазног света прате нас ритмови јапанских вртова, кои шарана и гејши, Били смо сирочад разигравају ритмови свинга и бибапа, а ритмови уличне, евергрин или класичне музике разигравају збирку прича Ноктурна са причама о музици у сутон.

„Али бар још неколико минута, били смо на сигурном, и плесали смо под звезданим небом.“

Ноктурна је фантастична књига која се састоји од пет прича, за и пре јела, пре и после сна, уместо слаткиша или лекића. Ова збирка лечи, разиграва, даје осећај живота и лепоте, представља пример лепе књижевности. Приче које нас чекају јесу: Крунер, Била киша или сунце, Малвернска брда, Ноктурно и Виолончелисти. У ових пет прича Ишигуро пише о љубави, губитку, неизвесности, променама и музици. Музика изнад свега. То су приче усмерене на музичаре и прекретницу у њиховим животима. Пресудни тренутци у свакој причи догађају се у сутон испуњен сећањем, тугом и погледом слабе наде да би све могло поново бити лепо. Потресне везе, пролазност љубави и људска особина да се раздвоје они срећни, да се уништи оно лепо што је грађено годинама.

„Волећу те,

Како те нико није волео,

Била киша или сунце,

Срећни заједно,

Несрећни заједно,

Зар то неће бити сјајно?

Дани могу бити

Облачни или сунчани.

Можемо имати или немати новца.

Али ја сам с тобом,

Заувек,

Била киша или сунце.“

Откровење Делфи кутка за мене је дефинитивно Алесандро Барико, са својим савременим књигама на граници између поезије и прозе, фантазије и стварности, чисте лепоте као белина на сликама мора његовог књижевног јунака. У својим делима обичава да прожме по неки ритам. Да ли ће то бити огромни такозвани loop неопходан за његовог Гвина коме је све досадило па и разговор са људима, а Барико му је учинио услугу и створио амбијент музичке тишине, морских таласа и звука природе, или ће то бити разиграни диксиленд или џез интерпретација на броду усред океана, који ће вас натерати да док читате исцупкате немирно ногама или бар пожелите да одслушате неки ритам било ког Бигбенда. Феноменални Пијаниста или у оригиналу Новеченто тера на смех, на игру, позитивне вибрације у вашем срцу, тера вас да се изнова заљубите у књижевност, таленат, младост и осмех, и што је најважније тера вас да истог трена опет прочитате књигу или је бар поклоните свим пријатељима (што сам и учинио).

„Ми смо свирали музику, он је био нешто сасвим друго. Он је свирао... Та музика није постојала, пре него што је он одсвирао, ок.?, није нигде постојала. А када би он устао од клавира није је више било... није је више било заувек... Дени Будман Т.Д. Лемон Новеченто.“

Пијаниста рајских мелодија у рукама, за свој живот дужан је старом пијанисти на броду, једином месту на свету за које мали Новеченто зна, који га је пронашао као бебу у картонској кутији и одредио том несрећном дечаку уствари рајску судбину пуну синкопираних ритмова и одушевљених аплауза. Да ли је он краљ, лорд, престолонаследник неке империјалне силе или син неког од власника елитног индустријског предузећа, то нећемо сазнати. До нас ће долазити само ритмови џеза и валцера, ритмови произишли из неког анђеоског срца и брод и море и цео свет. Јер Новеченто живи на броду читав свој век, никада га не напушта, а дар је добио од Бога клавира, без подучавања или неких узишених часова подуке. Он живи кроз приче других људи, њихових доживљаја, он познаје велеграде као свој џеп, али тамо никада није био, већ је слушао о њима и памтио, он познаје Париз, Лондон, Њујорк. И живи кроз клавир и његову магију. Његова музика је жива, магична, оплемењује уска срца, тера на љубав и плес, даје боје у лице бледих царских дама и изазива шок код земаљских пијаниста светског калибра. Писана у облику монолога који прича Новечентов пријатељ, ова занимљива књига не оставља равнодушност на лицу читаоца. Она вас учи једном животу из другог угла и спада у књиге које морате прочитати за вашег живота, баш као и Мали принц.

„И док смо се окретали међу столовима, овлаш додирујући лампе и фотеље, ја сам схватио у том часу, схватио сам шта радимо, шта уистину радимо: плешемо с Океаном, ми и он, полудели плесачи, и савршено уиграни, приљубљени један уз другога у том страхотном валцеру валцеру, на злаћаном паркету ноћи. Oh, yes.“

Новеченто није сишао са брода, али музичко путовање нашим омиљеним књигама ми ћемо наставити на земљи, тачније у Северној Америци, бит генерацији у борби против ратова, конвенција, митолошке породице и стереотипа, а све то На путу са Џек Керуаком уз ритмове џеза, блуза и твиста.

„Човече јел можеш да замислиш да овде у мочварама налетимо на џез, са великим црним фрајерима који цепају блуз на гитарама и пију сок од змија и позивају нас?“

Један од најбољих америчких романа, можда је боље рећи путописних романа, који описује дружбовање са Дином Моријартијем на путовању од источне до западне обале Америке и назад, и повремених скретања са пута... до Мексика. Књига може бити лирична и лепа да вам задржи дах и пожелите да упијете сваки детаљ, сваки мирис, звук и осећај, а тада долазите до делова монолога у којима можете осетити поред љубави према својој земљи и пуно горчине и разочарања, усамљености у сржи скелета, а затим опет долазите до другарства које води даље на путовању по америчким друмовима. И ту је џез, тачније пуно џеза, као ритма, амбијента, забаве, али и ономатопеје џеза на уснама својих јунака.  Пронаћи ћете пуно осмеха у књизи које ће заменити тежина, скоро туга, јер видите људе који траже нешто, било шта, а када пронаћу то нешто, оно клизи са прстију. Пут пун могућности са погрешним скретањима. Како прича напредују завидите ликовима ове књиге, на њиховом безбрижном животу, лудом и дивљем напуштању конвенција, жељи да живе чак и када не знају за шта живе, живе за тренутак, очаравајућ тренутак, за ведар осмех, за питу од јабука са сладоледом, прљаве улице у алкохолном бесу, за звуке мамба, за хладне ноћи испуњене женама, музиком и вискијем, за кристално и чисто небо испуњено звездама. На крају се све своди на једно, а то је да смо ми само скуп људи које сретнемо, који нас мењају и које мењамо, оне које примећујемо и оне који пролазе неприметно, али сви они су делови слагалице нашег живота и нашег битисања на земљи.

„Човече онај алт саксофон последње вечери ухватио је оно и успео да задржи. (...) Момак је ту, и сви су ту, је ли тако? На њему је да изрази оно што је у свачијем уму. Почиње прву строфу, повезује идеје, да, да, али стално успева, а онда се уздиже до сопствене судбине па мора да свира адекватно њој. Наједном у сред строфе он постиже оно. Време стаје. Испуњава празан простор супстанцом нашег битисања, пражњења пупка, памћења идеја, прерадом старих свирки. Мора да свира изнад мостова, с друге стране, враћа се и чини то са бескрајним осећајем експлоатације душе звуком за који свако зна да није прорачунат већ је ОНО.“

Поред жустрих ритмова Керуаковог џеза, који књизи дају веселу, али жестоку брзину, наилазимо на књиге које свој текст граде помоћу лаганих и умирујућих ритмова класичне музике. Али као што тиха вода брег рони, тако су и умирујући ритмови исписани на линијама које сваком музичару живот значе, на нотним линијама, Линијама живота, линијама које представљају границу између овог и оног света, сна и јаве, живота и смрти, уствари синкопирани и пуни замки за своје јунаке. На линијама живота писао је један од најбољих живих српских писаца Александар Гаталица, аутор бројних прелепих књига (између осталих и Велики рат са ниновом наградом), али и аутор бројних текстова о музичкој сцени у и око наше земље. И као што сви писци имају, тако и Гаталица има, једну од оних књига без које књижевни опус није богат, без које се не гради карактер књижевника, али која ипак остаје некако скривена испод других с разлогом хваљених књига. Животи других људи повезани линијама живота, линијама нота, али и линијама свесног и несвесног у нама, причају нам причу с овог и оног света, која заводи, плаши, узнемирава и просветљује, али изнад свега опчињава својим ритмовима и својим безбројно изукрштаним линијама живота.

„Отварање, а потом други став: тему су почињале две обое, док су прве виолине пицикато давале пратњу на први удар у такту, као да броје патње те нежне, помирљиве мелодије која се попут паучине плете над партитуром. У једном тренутку прекинули би је кларинети у октавама, али она се увек брзо опорављала. Већ су виолончела узела тонове и њиховој нежној меланхолији додавала патину тмине и наслућивања сукоба у идућем ставу... Праменови нечујних звукова повезали су се у целину, узели су га у наручје и почели нешто нежно да му шапућу...“