Питање, које сваки прави љубитељ књижевности никада не поставља је да ли је боља књига или филм, нећу поставити ни у овом случају, али ћу се осврнути око питања да ли је филм бацио ново светло на ову књигу и учинио је бар за дебелу нијансу популарнијом, траженијом и култнијом. Познати филм Ридли Скота „Блејд Ранер“ из 82. године са Харисон Фордом и предобрим Рутгер Хауером представља достојну екранизацију књиге и представља у својој грани уметности такође култно остварење, које је добило сјајан наставак пре пар година у виду Блеј Ранер 2049 са Рајан Гослингом и опет Харисон Фордом. Иако филмови прихватају основну причу као и неколико других елемената они не представљају верну адаптацију књиге. Књига је послужила као одливак за изглед дистопијске будућности у филму и иако деле заједничке корене у суштини представљају различита бића у различитим медијима.
Фантастични писац многобројних СФ књига није се служио ни у овом делу футуристичким технологијама, незамисливим бићима и другим чудесима, већ је користио матрицу по којој права СФ дела имају корене у стварности, реалном свету и технологији која је пријемчива обичном човеку.
Сурово предвиђање судбине човека и људске цивилизације аутор је сместио у блиску нам 2021. годину. Многобројни ратови истрошили су природне ресурсе, а један малени нуклеарни рат је Земљу учинио нуклеарним отпадом. Сви људи који су у могућности отишли су као колонизатори на Марс, а хуманоидни андроиди служе како би боравак људима учинили могућим. Они обављају пољске и кућне послове и у време доколице, због своје савршене конструкције, представљају друштво за човека. На први поглед андроиди су исти као људи, али одсуство емпатије и емоције представља за њих непремостиву препреку. На земљи су остали они који су морали, али и они који нису успели да пређу ниво нормалности већ су услед „пилећег мозга“ и посебности остали да се гуше у нуклеарној прашини и одсуству живих бића. Андроиди повремено беже на земљу, а задатак нашег јунака, ловца на уцене Рик Декарта је да их уклања, елиминише или једноставно речено убије. Морална дилема да ли су то људи или само машине временом ломи ловце на уцене и да ли они повлачењем ороза обављају своју законску дужност или постају обичне убице. У одсуству животиња људи гаје електричне животиње, верне копије некада на Земљи присутних живих бића, зову ветеринаре за такве животиње, а убијају андроиде са људским особинама и људским лицима. Присуство моралних дилема захтева и питање код кога је уствари присутно одсуство емпатије и емоције (???), да ли код андроида који у опери пева Дон Ђованија или код Декарта који му хладнокрвно, након опчињујуће представе, разнесе главу.
„Сањају ли андроиди, запитао се Рик. Евидентно је да сањају: зато повремено убијају своје послодавце и побегну овамо. У бољи живот, без служења. Као Луба Луфт; певаш Дон Ђованија и Фигара уместо да диринчиш по њивама посутим камењем.“
Живот је у тој забити од Земље најзад цењен и то живот сваког живог створа, кога нико више не може да нађе, чини богатством вредним достојанства и дивљења у ближој и даљој околини. Паук, жаба, коза, овца или пас представљају прави извор богатства и угледа на тој новој планети на којој је живот немогућ, на којој нема пашњака, на којој нема сунца и на којој лете само остаци нуклеарне прашине. Због себе, због своје жене, угледа и емпатије вреди убити све андроиде, купити електричну овцу или једину преосталу живу козу и лебдети изнад онога што је од Земље остало, јер пашњака више нема, природе више нема, смеће нас гуши док свет претвара у гигантску депонију док се људи за утеху обрађају емпатијској кутији са очима заслепљеним владајућим мерцеризмом.
„Од вас ћу захтевати да радите погрешне ствари ма где били. То је основни принцип живота- да се од вас тражи да нарушите свој сопствени идентитет. Кад- тад, свако биће које живи то мора да учини. То је коначан данак, пораз стварања; то је клетва на делу, клетва која се храни животом. Животом свуда у свемиру.“
Коментари
Постави коментар