Ерленд Лу

Животиње у Африци

Он је стоматолог, који има све, чак и жену са којом комуницира као са случајним пролазником. Он је геј биолог, који има све, па и партнера који га вара. Он је писац романа у наставцима, има све, па и напорне обожаваоце и насртљиве издаваче. Он је филмски монтажер, има све, чак и гаражу у коју ће отићи да не гледа никога. Она је полицијски истражитељ, и она има све, па чак и леопардов костим који облачи као свечано одело за интимне тренутке. Ко су те животиње које обитавају Африком? Е па то су људи, а не Великих пет којима прети изумирање. А те звери су стоматолог, биолог, филмски монтажер, писац и полицијска истражитељка и они су једноставно усамљени у целокупном сопственом благостању и као и сви усамљени ликови долазе на најразличитије идеје. Осећај неприпадања друштву, неприпадања сопственим жељама, неприпадања сопственом партнеру и неприпадања никоме и ничему, осим природи, шуми и животињама. Случајан сусрет на предавању о зооетици доводи у контакт петоро људи, петоро усамљених људи, петоро нормалних људи, петоро људи који ће постићи договор да учине нешто да би се спасиле животиње пред изумирањем. Ова сатира савремених тенденција да се заштити биљни и животињски свет на било који начин, било којим поступком и који ће увек имати оправдање у добрим намерама, указује на проблем нормалности савременог света и померене границе ексцентричности са добрим укусом и ексцентричности са тенденцијом ка белој кошуљи дугих рукава. Великих пет Африке слон, лав, нилски коњ, жирафа, афрички биво жртве су те савремене нормалности, која треба (за име и у име Бога) да укаже на проблем изумирања ових животиња и то на тај начин што ће их мучити и то мучење снимати и приказивати и на тај начин иазвати неку реакцију обичних људи који немају свест о њиховој угрожености. Мучење је уједно једна веома питома реч, јер оно што они раде и у чему уживају све јесте само није једноставно мучење.

Њихов живот пре Африке, упознавање и припрема за Африку и Африка са све домороцима и несрећним животињама, али овога пута без Ерленд Луа каквог познајем, волим, без хумора и смеха, без тих дивних аутсајдера који нам хумором скрећу пажњу на неке наше ситне и крупне мане и заблуде. Нажалост прва лоша од мог омиљеног савременог аутора, надам се ће му овакве идеје убудуће остати спржене у врелом песку афричке Сахаре.

Наиван. Супер.

У животу сваког човека дође до периода када треба направити пресек, наћи тачку гледишта која представља осматрачницу за будуће подухвате, да се реорганизује и подигне систем од нуле. Лагани ток мисли уобличава интелигентног ни премладог ни тотално одраслог мушкарца на прелазу из младости у доба младе одраслости. И да! Има проблема. Има безброј питања и недоумица. Препун је стрепње и страха од непознатог. Има брата, једног доброг и једног лошег друга и као што и сам каже није то ни тако лоше. Са братом и добрим другом се дописује путем факса и прави безбројне листе око тога шта има, а шта нема, шта га је радовало, чему се диви, од чега се састоји људско тело, о стварима о којима много зна, животињама које је видео у природи. Посебно га интересује време као појам, да ли реално постоји или смо сви ми жртва часовника, на којим местима време брже, а на којим местима спорије иде. Како украсти пар сати времена и колико је када поделите једно цело са бројем од неколико милијарди. Да ли се тај временски интервал може осетити и да ли ће битно утицати на животе ако се он на неки начин украде.

„Ја могу да видим тебе, али ти мене не можеш. Никада се нећемо срести, али има нешто што хоћу да знаш. Моје време није исто као твоје време. Наша времена нису иста. Ти имаш своје време, а ја имам своје. Наши тренутци нису исти. И знаш ли шта то значи? То значи да време не постоји. Да ли треба то да кажем још једном? Време не постоји. Постоји живот и смрт. Постоје људи и животиње. Наше мисли постоје. И свет. И васиона. Али време не постоји. Можеш да се опустиш. Осећаш ли се боље сада? Ја се осећам боље.“

Он има брата који има посао и новац, који има стан и који није занимљив као што је наш јунак, али је ок и помаже свом брату. Наш јунак нема ни девојку, али има закуцаљку, којом убија време и има лопту такође за убијање времена и за покретање мисли, лаганих филозофских мисли о животу, смислу постојања. А ту су и ти људи које срећемо у току живота, који нам утичу на мисли, одређују расположење и утичу на ставове. Па био тај случајни пролазник дечак од пет година или прелепа девојка у ретровизору братовљевог новог волвоа. И Централ парк и Њујорк и један случајни пас и пуно забаве са братом у библиотеци и све се укршта са временом које не постоји, али је ту и ваља га украсти и искористити на најбољи могући начин,и улична песникиња и случајни телефонски саговорник. Наравно ту је и супер брат који је просто брат, без осуде и питања за једну нову наду, за један нови осмех, за осећај да никада ниси сам.

„Седимо у авиону.

Испод нас је само океан. Вода.

Сит сам и поспан. И имам смешак на уснама.

Нешто је другачије.

И даље не знам да ли су ствари повезане ни да ли ће се све добро завршити.

Али верујем да нешто значи нешто.

Верујем у прочишћење душе кроз игру и забаву.

Верујем и у љубав.

И имам више добрих пријатеља, а само једног лошег.

А мој брат је бар једнако симпатичан као и ја.“

Доплер

Андреас Доплер угледан послован човек, супруг, отац двоје деце, живи нормалним и лагодним животом, а онда у једном од оних дана рекреације пада са бицикле и одлучује да на неко време обустави своје животне, радне, родитељске обавезе и оде да живи у шуми у близини Осла. Зашто је то Доплер урадио? Једноставно он не жели више да буде бриљантан. Не жели више да на време обавља задатке које му поставља шеф, не жели више да буде узоран супруг који доноси храну на сто, не жели више да слуша комшије како бриљантно причају о годишњим одморима, пате за сјајним аутомобилима, неограничено великим ТВ- има и другим лажама и паралажама, не жели више да буде на дохват руке својој деци. Он једноставно жели да живи.

„Био сам бриљантан.

Био сам бриљантан до јаја.

Био сам бриљантан у обданишту. Био сам бриљантан у нижим разредима основне школе. Био сам бриљантан у вишим разредима основне школе. У гимназији сам био страва бриљантан, не само у учењу, већ и у погледу социјализације. (...) Данас ми је пало на памет да човек мора да буде бриљантан на један безгранично одвратан начин да би то успео. Био сам бриљантан студент и нашао супер бриљантну девојку којом сам се оженио на бриљантан начин међу бриљантним пријатељима након што су ми понудили посао који је био толико бриљантан да је зезнуо све остале бриљантне послове. Касније смо добили децу коју смо бриљантно одгајили и купили кућу коју смо бриљантно реновирали. Годинама сам лутао по свој тој бриљантности. Будио сам се у њој, заспивао у њој. Удисао сам бриљантност и постепено губио живот. Тако то бива, видим. Боже сачувај да моја деца буду бриљантна као ја.“

У духу најбољих сатиричних романа са наших простора Лу нам приповеда сурово истиниту причу савременог човека на начин пун хумора и забаве, али сурово истините и отрежњујуће, која приморава сваког човека да се запита докле је спреман да иде зарад лично свог живота. Поред свеприсутне бриге да му деца не буду бриљантна Доплер нам у монологу указује на утицај ТВ- а и популарне културе и дечјих програма који се на ТВ- у емитују. У међувремену усваја младунче лоса коме даје име Бонго и са њиме обитава у сталној борби против глади и нежељених гостију којих у шуми има све више. Бонго је за њега све оно што није имао у односу са људима, а то је искреност и задовољство ситницама. Један струк траве или откос сена, за Бонга је то разлог да буде привржени пријатељ.

Посебно се подсмева разним мудрацима који искачу са реклама, из новина, из кутија за кекс и нуде свакакве савете за дуг и здрав живот. Он лично не жели никоме да буде водич и он се не претвара да је једина особа која све зна, јер његов прелаз из цивилизације у шуму је само стицај срећних околности. Најсрећнији би био када би сви живели своје животе, држали се својих кућа и утабаних шумских стаза и пустили га да мирно деље тотем, игра се меморијских игара са Бонгом или једноставно не ради ништа. Он је циничан производ савременог света који у агонији жели да се ослободи цивилизацијских схватања, али га цивилизација прати чак и у шуми, јер је он завистан од неких цивилизацијских производа. Алтернативни живот Доплера није ни трагичан, ни моралисањем и указивањем угушен роман, већ је то подсмех савременом човеку, песница о сто савременом робовласништву и вапајни крик неспутаног духа.

„Не волиш људе, рекла је нису ти симпатични. И зато ја не волим тебе.

Устала је и отишла.

Раскинула је са мном као да сам јој дечко. У ствари је то било прилично импресивно. На тренутак сам био готово поносан на њу. Ено, моје ћерке, мислио сам кад је отишла. Успеће у животу. (...) док сам неколико дана касније лежао у вресу и осећао болове у куковима и сунце на лицу, увидео сам да је моја ћерка у праву.

Не волим људе.

Не волим оно што раде. Не волим оно што јесу. Не волим оно што кажу.“