Алесандро Барико

... се игра са простором, причама, тачкама гледишта, мења стилове и то не у књигама, већ у једној књизи, одабира различите теме, савремене и архаичне, бајковите и реалне, сурове и романтичне. Да ли је он филозоф или савремени Ханс Кристијан Андерсен, које су боје његове књиге и има ли уопште ту боја, каква је ментална свила којом их је изаткао и у каквом симфониском оркестру је покупио партитуре за сву ту дивну музику којом одишу његова дела? Рекли су ми да ћу уживати. И јесам и то максимално неспутано, са пуно смеха и утапања у ту разголићеност и белину у његовим делима. Савршено откриће, које изазива питање „Где си се крио до сада?“ Након много времена пожелео сам да имам прочитану књигу, а то је Океан- море (коју ћу намерно приказати неразумљиво) која ме је просто одувала, од смеха, алузија, животних прича и једноставне естетике. Просто прелепа књига. Од осталих књига које нећу приказати Барико је аутор и опште познатих Свила и Пијаниста, (које су заиста феноменалне, али је већ било доста њихових приказа па сам их намерно прескочио) Хегелова душа и краве из Висконсина, Град. Барико је савремени аутор са призвуком старих мајстора, разигран, тера на размишљање, његове књиге су просто фантастично лепе.

Ова прича

Ултимо, главни јунак, представља првог сина, и као што само име каже и последњег, Либеро Парија, занесењака, маштара, а можда и визионара. Шта је пар десетина или више крава зарад испуњења једног сна, који ће доћи и одвести породицу у сигурну луку. Тај сан ће доћи, само треба чекати, чекати довољно дуго. Либеро жели да развије посао са аутомобилима, тамо где их још увек нема, зато што је почетак двадесетог века. Ултимо жели кривине, праве природне кривине да пренесе у један ограђен простор намењен за трке. А шта жели она? Млада Руска девојка, раскошног музичког талента, из бело политички опредељене породице протеране услед револуције, жели само да буде богата. И да квари породице својим сплеткама и раскошном лепотом. И да прича о Ултиму.

„Ја сам реквијем који свира на вашим сеоским вратима, ја сам зараза у вашим мислима, која долази издалека, ја сам прашина у очима и црно под ноктима, ја сам реквијем лепих усана за љубљење, ја сам принцеза и принц, змај и мач, ја сам ноћ пожара који треба угасити. Ја сам принцеза реквијем. Амен.“

Ултимо је свеприсутан лик у књизи, ово је књига о њему, али он је често само атмосфером присутан у причама других ликова. Он је тих, ненаметљив, одмерен, стидљив, али оштро сече неморалне особе свом окружењу. И онда празнина, онда крај, онда сећање и патња, али Ултима више нема, остаје само прича о њему. Сваки бизак лик из Ултимовог окружења прича по једну причу из различитих углова његовог, односно, њиховог живота. Сви причају причу о Ултиму, а да га нико није у потпуности схватио нити разумео. Све је то сјајна основа за Барика да својом сјајном техником експериментише и створи неуобичајену приповест једног дечака. Дечака који јури свој сан, проводећи цео свој живот у близини аутомобила. И ми заједно са њим возимо ту трку живота очекујући да ћемо га у току приче на следећој кривини сусрести, али не њега нигде нема, он је само прича, сећање. Највише што нам Ултимо допушта је да осетим неку његову стару ватру која је пролетела, давно пре нас, попут тркаћег аутомобила у непрегледним кривинама живота.

„Готово без даха улетела је из једне кривине у другу, као у провалију, и открила да не чита Ултимов живот, већ га живи, у лудом ритму. Све што је знала било је ту, али ауто је ишао брже од њеног мозга и увек би стигао пре тако да је све било изненађење и ударац у срце. Успела се серпентинама Colle Tarso као да су кораци бруталног танга, спуштала се запрепаштена вратом прелепе жене и попут дугог удисаја прешла је благу кривину на челу старог математичара који је тражио свог сина. (...) Била је метак и хитац, незамисливе брзине, све док се није нашла пред последњом кривином, оном која је на цртежу била објашњена једном једином, једноставном речју. Елизавета.“

Мр Гвин

Џаспер Гвин је дигао руке од свог дотадашњег живота. У небитно којим новинама објавио је 51 ствар коју никада више неће радити, а међу њима се нашла и ставка да више неће писати књиге. Смета му начин живота јавне личности, превелика очекивања, савремена технологија, људи, обожаваоци. Али шта Мр Гвин жели да уради са животом? Он жели да буде „кописта“ иако уопште не зна шта та реч значи. Медиј у коме ће кописта радити биће опет писање, јер без писања живот је празан за Мр Гвина, и то писање портрета. За тако нешто потребене су сијалице посебне светлости, које ће прегорети након тридесет два дана, један подужи музички loop са звуцима природе од шездесет и нешто сати, једна изолована велика соба са траговима коришћења, душек, столица и голо тело. Али не обично голо тело, већ голо тело које ће у свом том раскошу од музике и празнине пре свега ћутати четрири сата дневно тридесет и два дана, док друга правила понашања не постоје. Може да се спава, да се шета, да се чучи, гледа у једну тачку или било шта друго. А како ће изгледати то писање портрета? Е то ни он не зна, али схватиће када почне.

Тишина, потпуна огољеност и тела и душе, одсуство загрљаја, инфантилно светло Катарине Медичи, инкогнито ексклузивне коверте, а затим сузе. Бежање у самоћу, бежање од буке, бежање од жаришта пажње, повратак природи, бежање попут дивље звери и пре назнака опасности, изолација и интима. Сушта филозофија савременог доба, генијално са елементарном дозом лудила, улазак у имагинарну менталну слику Барикове маште, која вас тера да створите свој измаштани свет, ексклузивне уметности, тишине и само пар исписаних портрета који попут шифрарника шпијунске Енигме воде преко псеудонима до Мр Гвина.

„Једна светлост је само делић једне приче. Ако постоји нека светлост која личи на вас, могуће је да постоји и неки звук, неки ћошак улице, неки човек који хода, мноштво људи или само једна жена, ствари тог типа. Немојте се зауставити на светлости, мислите и на све остало, мислите на неку причу. Јел' можете да схватите да она негде постоји да ће, уколико је пронађете, то бити ваш портрет?"

+Трипут у зору

Произишао из Мр Гвина, али заокружена целина која се може читати и засебно. Ово је књига која у стварности не постоји, она је написана у Бариковој књизи, написао ју је Мр Гвин под псеудонимом неког тамо писца из неке тамо земље. Три мале приче о две исте личности, у зору, у различитим периодима њихових живота. Наизглед раздвојене приповести спајају се попут слагалице и стварају занимљиву слику једне сложене животне ситуације. Емоционална и физичка удаљеност међу људима, прича која отвара, својим дијалозима чаробни свет чула, која вам откривају шта се прича испод причања и шта живи у тишини. Случајности, немогућност избора и судбина испреплетана тајанственим токовима љубави.

„Не мислите ли да ако волите некога стварно, неизмерно, једино што бисте могли да учините је да живите заједно.

Не?

Није све тако једноставно.“

Океан- море

„...ко би икада рекао да се може видети тако далеко љубећи очи једног мушкарца- да се може трчати тако брзо милујући ноге једне девојчице, и побећи- побећи од свега- видети далеко- долазили су са два најудаљенија краја живота, то је запањујуће, кад човек помисли да се никада не би ни окрзнули, осим ако би обишли читаву васељену уздуж и попреко, међутим нису чак ни морали да се траже, то је невероватно, и требало је само да се препознају, потребан им је био само трен, не више, први поглед и већ су знали.“

Песак. И један сликар, побегао од свега. Једна савршена белина. Нешто најсавршеније што сликар може насликати. Љубав изнад свега. Писма намењена њој. Њој која ни сама не зна ко је, али ће бити ту, некада, и добиће своја писма, као доказ верности током свих година неумитне слободе.

Границе.

Где све почиње,

а

где се

завршава,

па и један поглед који дуго тражи, али границе му се налазе управо тамо где је срцу мило. И освета због ње, због мора и белине, узбурканих таласа и несрећне истине.

Краљеви и принцезе. Удобност, уљуљканост, имање свега и немање ничега, велики страх од отвореног простора, људи и света. Лек? Па наравно море,

и

океан,

и пуно тишине.

Бело изнад свега. На таласима, у једрима бродова, пријатељству и верности Бартлбума, према свом пријатељу сликару, и једино душевно испуњење у његовим савршено белим сликама таласа и мора.

Загрљај потпуног странца са очима пуним Африке, пуним прича и заводљиве истине. Истине која лечи плашљиве принцезе и отвара неслућене видике који сежу преко мора и океана, без Бартлбумових граница и са сликама Пласонових таласа анђеоске белине.

„Како то да се истина указује само пред ужасом, и зашто смо морали прођемо кроз тај пакао да бисмо до ње дошли, зашто смо морали међусобно да се уништимо да бисмо је видели, зашто смо морали да постанемо дивље звери да бисмо је добили, зашто смо морали да се распаднемо од бола да бисмо је пронашли. И зашто смо морали да умремо да би били истинити.“