Дуго се нисам усуђивао да се суочим очи у очи са књигом Лимени добош славног немачког нобеловца Гинтер Граса, али ме је на тај одлучујући храбри корак нагнала Нобелова награда додељена Петер Хандкеу. Њих двојица тематски немају никакве сличности и могу се повезати само на основу језика на коме пишу, али и контроверзи које су пратиле њихово ласкаво признање. На жалост те контроверзе немају везе са књижевном уметношћу, већ са њиховим изјавама које имају политичку и историсјку конотацију. Недавно је Миљенко Јерговић објавио два текста у коме осуђује нападе на Хандкеа и раније Граса и у њима добронамерно саветује да читамо ове нобеловце и заобиђемо злураде коментаре људи који се нису ни усудили да приђу њиховим књигама нити познају њихове животе. Препорука Миљенка Јерговића? Нобел? Сјајна прилика да се суочим очи у очи са патуљастим добошарем Гинтер Граса.
Оскар Мацерат, можда Бронски, патуљак са два оца, како сам каже припада „чулним глувим бебама чији је ментални развој већ рођен“ од рођења испитује свет одраслих, а усуђује се да живи тек када му мајка обећа лимени добош, играчку, као поклон за трећи рођендан. Данцинг, Немачка, данашњи Гдањаск, Пољска. Прича која тече попут биоскопске филмске траке, али овде траку покрећу штапови добоша који стварају покретне слике и приказују попут биоскопских камера. Да ли овде имамо серафина, анђеоско створење са сводова сикстинске капеле, отелотворење Исуса као лошег добошарског ученика, незаинтересованог показатеља вере и протагонисту стакларско малолетничке банде или је овде реч о гному произишлом директно из пакла, који лименим добошем прилази немоћним људима и дарива несрећне судбине сваком ко се усуди да му буде близак. Он одлучује да престане да расте када напуни трећи рођендан и из инфантилне перспективе прати развој националсоцијализма, ток другог рата и рани послератни развој запада.
Паклени добош добује истине инфантилно, прелази преко настанка нацизма, јунгера, протеривања јевреја, стрељања пољских антифашиста, првих ратних победа и пораза, са једним осмехом, осуђујућом наивношћу, са трогодишњом логиком, али логиком испод које се крије девет слојева, као девет сукања баке Кољачек, као девет Дантеових кругова, са шибицом и сјајем у очима деке Кољачека, који само чека добошарски миг малог Оскара па да шибица букне, разбукти се и пренесе буктињу на свет око себе. Али ко је крив за све? За несрећу тог двадесетог века и људског рода није крив нико до стара Ниоба, коју су тако бесрамно и невешто изнели из ланаца пандорине кутије и отворили је, пустили њене канџе да ухвате и спрже све око себе и у свој паклени ковитлац поведу и цео свет. Онога дана када је та дрвена лутка ћилибарских очију опет стављена у ланце живот се вратио у нормалу и све ране на леђима свих добрих људи и рањеника остале су да приповедају, попут клисура и кањона, историју једне земље и једног живота.
„Ниоба, Ниоба, Ниоба, зелено обојена, Ниоба ћилибарских очију, Ниоба дрвена, нага, не миче се, не зебе, не зноји се, не дише, нема црва, јер је прскана против црва, будући скупоцена и историјска. Због ње је спаљена једна вештица, резбару, који ју је изрезбарио, одсекли су даровиту руку, бродови су се потапали, а она се спасавала пливањем. Ниоба је била дрвена и ватростална, убијала је и остајала и даље скупоцена. Матуранте, студенте, једног старог свештеника и читав хор музејских чувара утишала је својом тишином. Мој пријатељ Херберт Труцински ју је опасао, па је исцурио; а Ниоба је остала сува и још добила на тишини.“
Пролазе власти, мењају се имена градова, други народу владају, други закони се примењују, једног дана желиш једно, а сутрадан „забога“ Не, некада исток, сутра запад и обратно, данас сам предатор, сутра плен, патња за славом и патња због славе, добошарски паклени ритам мења се суптилним џез тоновима из раја, а црни лук постаје потреба, а не храна. Воз који је једног дана возио једне у логор превози данас неке друге, из једног Данцинга, који то више није, далеко од Гдањска, који је то још увек, ка Дизелдорфу, индустријској револуцији, прекретници и анђеоским ритмовима џеза кроз добовање железничког би- бап ритма, данашњи воз превози неке друге патуљке, са грбом на леђима. који више не представљају паклену претњу, већ срећну трљајућу грбу која води ка светлости и лагодном, срећном животу без Ниобе. То је неки срећни свет без суза који има потребу да љушти лук у безбедним околностима неког тамо безбедног и удобног локала, како би плакао, јер има потребу за сузама, а није исто плакати са или без друштва, са или без паклено- анђеоског гнома са грбом или без ње.
„... и због тога ће се наше столеће и прозвати бесузним столећем, премда је на свим крајевима и концима било толико зла- и управо из тог бесузног разлога одлазили су људи, који су то могли себи да приуште, у Шмуов 'Цвиблкелер' да им газда за дванаест марака сервира дашчицу- свињу или рибу- кухињски нож по осамдесет пфенинга и један обичан, најобичнији пољски баштенски лук, сецкали га ситно и још ситније, док им сок не би изнудио, шта изнудио? Изнудио би оно што им свет и зло овога света нису могли изнудити: једну обичну, најобичнију округлу људску сузу. Ту се плакало. Ту се коначно опет плакало. Поштено плакало, без суздржавања плакало, од срца плакало. Ту је текло и спаљивало. Ту је кишило. Ту је росило. (..) и дошло је преко суза постепено до оздрављења (...) и једног дана нису више дошли у луков локал, он им више није био потребан.“
Хвала Гинтеру на овој анђеоској књизи, са пакленим добошарем, свима онима који је нису прочитали, а усудили се да говоре о Грасу и наравно Јерговићу који је покренуо корак ка сусрету очи у очи са Лимeним добошем. Фантастична књига.
Коментари
Постави коментар