Данило Киш је име поезије, оне врхунске поезије која сваким својим откуцајем и сваком својом речју дира најскривеније мисли свог читаоца. Рећи да је Киш један од најбољих који је писао на језику наших народа и народности је уско ограничавање на један простор. А Киш је био све само није био за ограничавање, он је писац света, свих људи света и зато представља једног од најбољих који се бавио књижевном уметношћу.
„Ко може повући оштру линију између сна и смрти? Ко Господине може повући оштру раздвојену линију између садашњости, прошлости и будућности? Ко, Господе може одвојити радост љубави од туге сећања?“
Централни лајтмотив Енциклопедије мртвих је смрт и повезаност живота са истом. Као што каже Киш истина и вера се не мешају, попут уља и воде, али шта смо онда у том случају, уколико немамо вере, уколико смо веру изгубили, осим животиња које се боре за егзистенцију. Ова збирка представља симфонију књижевности састављену од религије, филозофије, фолклора и историје. У средиште сваке приче стављено је по једно људско биће простодушно, обично, пуно страхова, животне несретности, испуњено стварним врлинама и пороцима, опредељено да ствара да би уништавало. То је људско биће које трага за знањем и љубављу иако је крај ка коме идемо непознат и непоуздан. Свет у коме влада обмана, свет чији су житељи препуни заблуда, узалудног чекања и надања, склони насиљу и преласку из светла у таму. Одлазимо ка тами коју смо сами створили својим рушилачким менталитетом и садизмом и поделили је са животима људи које волимо.
„Историју пишу победници. Традиције ткају људи. Писци фантазирају. Само смрт је сигурна.“
Цитат извучен из Кишове Енциклопедије предтсавља Суштину рушилачког и крволочног света који смо стварали вековима и створили у коначној, али не и крајњој верзији. Шта преостаје обичном човеку у том ужасном свету са својим минорним животом, осим да се посвети вери и да цео тај прелаз из живота ка смрти, преко снова и сновиђења, Јунгове свести и подсвести, пређе са мислима окренутим себи, уздигнуте главе, апсолутне и чисте љубави и потпуног поверења у оно што надолази.
„Шта је било било је. Прошлост живи у нама и не можемо је избрисати. Пошто су снови слика онога света, и доказ његовог постојања, сусрећемо се у сновима (...) Кад је врло материјалистички Дидро могао да се заноси фантазијама, зашто не бих могла и ја, изван сваке материјалности, да се надам да ћемо се срести на оном свету. И уздам се у Бога да нећу наћи крај њега сену неке друге.“
Коментари
Постави коментар